ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ И ПРИЧА "КЛАРИН ПАС"

           НЕВИДЉИВИ ДРУМ



Клара, Боба, Андријана и Биљана.
Драгана, Тијана, Бојана и Миљана.
Ивана, Гордана, Мира, Јована и Хана.
Марија, Хелена, Милена, Јелена и Ана.


Ненад, Давид, Лазар и Радован.
Небојша, Петар, Свен и Јован.
Михаило, Виктор, Игор и Бојан.
Никола, Душан, Иван и Стојан.


Када на њих мислим тако је лепо,
озари ми лице смирен осмех благ
кад затворим очи осетим на слепо
њихов невин поглед, насмејан и драг.


Неко је мирно, неко прави враг.
Некоме сам ујак, неком стриц ил` кум,
са свима сам пријатељ, искрен и драг,
везује нас љубав к`о невидљив друм.


                  



      САКУПЉАЧ

Сакупљач скупља свашта,
за успех је важна машта.

Скупљао сам разне ствари,
по бувари.
Скупљао сам витамине,
и то само оне фине.
Скупљао сам молекуле,
празне нуле, бактерије и бациле,
што под кожом миле.
Скупљао сам плаве гене,
месечеве брао мене,
а бубице невидљиве,
скупљао сам испод шљиве.


ВИТАМИНИ

А, Бе, Це, Де...
Накисели више вреде.

Тражио сам два-три грама витамина,
од пиљара Миладина.
Он ми лимун голем даде
па ми рече набусито:
„Носи, па нека их твоји ваде.

Напуните старо сито,
ту су негде испод коре,
а када одеш ти на море
питај роде или ласте.
Лимун бато, тамо расте.“


МОЛЕКУЛИ



Касније смо ја и Дуле                   
сакупљали молекуле.                
 То је било тад у моди,                  
а било их на све стране,           
у ваздуху и у води.                        

Опселе нас старе бриге
због незнања големога.
Листао сам старе књиге,
и у једној лепо пише:
Да молекул има масу,
да се дели та честица
и у води и у гасу.
Ја и Дуле попут птица
чепркамо испод моста.


Потрошисмо дана доста,
не нађосмо молекуле,
сакуписмо само нуле.
Ја и Дуле.

Стари ексер тужно трули,
а у њему молекули
направили себи зону,
своју малу васиону.


ГЕНИ

Код тате су моји гени
тешко њему, тешко мени.



Нашао сам једног дана
на улици испред стана
раздрагано, лепо штене.
Рекоше за њега деца:
Та џукела има гене
кишне глисте или зеца.
То пробуди опет мене
па данима с пуно жара
по подруму тражим гене,
требају ми два-три пара.
Питао сам и другара
што о свему свашта зна
да ми прави савет да.

Он ми рече с пола гласа:
„И код људи и код паса
има гена ал` су скрити,
где би данас могли бити,
ја ти не знам тачно рећи,
сазнаћеш кад будеш већи.“



БАЦИЛИ

Више силе, гене скриле
тада пређох на бациле.
Спремио сам празну теглу
и хватаљку за лептире,
пошао сам према леглу
испод смећа они вире.

Прљаву су воду пили
ал` немају чир ни красту,
Отпорни су они били
на буњишту брзо расту.
Неваљали ти бацили.

Јао браћо, шта ме снађећ
код куће је било свађе.
Родитељи моји драги
на мене су бесни били,
к`о бацили.





БАКТЕРИЈЕ

Решио сам да се смирим.
Читам, пишем, лопту пикам
ил` поваздан нешто сликам.
Док брат спава ја завирим
у његове чудне књиге,
и наметнем себи бриге.
Испод једне слике пише:
Микроскопски организми,
могу бити к`о спирала,
штапићасти или сферни.
Тад досади рекокох хвала,
још кад дође Дуле верни,
живот опет поста шала.
Стара страст нас себи зове,
авантуре нуди нове.
Сазнали сам од комшије
где бораве бактерије.
Зграбио сам баш за шију
једну масну бактерију.
Другарице њене вриште,
вратисмо је на буњиште.
То је била она сферна,
ми скупљам штапићасте.
Сада као маче кијам,
испод носа расту красте,
лонац чаја сам испијам.
Ови моји свашта знају,
према менио баш су фини
цеде лимун па ми дају,
кажу, у њему су витамини.


ПОСЛЕ СВЕГА

Лежим тужан и чај пијем,
облогама хладим чело,
ломно ми је цело тело.
Разочаран питам Бога:
„Зашто мучиш мушко дете? 
Девојчице сакупљају
Барби лутке и салвете,
разне ствари и то слатке,
за час реше све задатке.

А ја лутам белим светом
покушавам са магнетом
померити своју сену
ил` привући бар за мало
месечеву жуту мену.

И кад прође сива фаза,      
ја остадох радознао         
ал` не хтедох бити маза     
па сам машти крила дао. 
Шапнула ми добра вила.
Да се манем тих ситница,
молекула и бацила.          
Бићу стрпљив попут мачке.

Сакупљаћу: стари новац,
марке с писма, нове значке
и сличице кошаркаша.
У албум ћу да их лепим
Нећу бити лењи Гаша,
нећу више ја да стрепим
и преврћем старе ствари,
по бувари.




ВОЛИ ВАС ЧЕДА

Име ми је Часлав, а зову ме Чеда.
Казаћу вам нешто без икаквог реда.

Мој се лепи вртић Ђурђевак зове.
То је права вила, сва та лица мила
слађа су од меда, јер их воли Чеда.


Мене уче реду: Милена и Биса,
и Весна и Мира.
Кад ме неко дира Наташа ме брани.
Крај нас стоји Гоца, док ме Биса храни.


Није строга Гоца, ни кад прстом прети,
смешка се док звоца,
тужиће ме Весни, а можда и Мири.
Ходници су тесни, па ће мали Чеда
из ћошка да вири.


После ручка Биса све мрвице скупи,
па кад о сто лупи, то је знак за муке,
сви морамо одмах да перемо руке.


Наташа ко доктор, гледа носић, оке
тражи стрептококе,
а кад неку нађе убије је сместа.
До сада је побила тих бубица двеста.


Зато мали Часлав, што га зову Чеда,
горке сузе лије као маза нека,
кад га тата испрд обданошта чека.



КАД КАФА ПАДНЕ
НА КОСУ ПЛАВУ


Комшиница Мира изашла у шетњу,
обукла је широку хаљину летњу.
Носила је бебу у великом стомаку
у парку је срела Перу и његову баку.


И док је бака причала са Миром
грицкао је Пера кифлицу са сиром
и меркао крадом комшиницин стомак.
Кад осташе сами рече баки момак:


„Нешто бих те питао мила бако,
Је ли мене мама носила овако,
или ме је донела нека бела рода?
Кажу да је некад била таква мода.“


“ Теби ће бака сада нешто рећи,
а нешто ћеш сазнати када будеш већи.
Не носе роде у џаковима децу,
већ их маме рађају у деветом месецу.“


Радознали Петар потом пита баку:
„Док сам био бако, у мамином стомаку,
је ли мама често црну кафу пила?“
„Па сигурно јесте лудо моја мила.“


„Да нисам мушко сада бих заплако,
када је мама пила кафу бако,
она је падала на моју главу
зато ја немам косицу плаву.“



ОПРАВДАНА СУМЊА


Бојан је нестрпљив к`о никад у веку
чека, сав ван себе, да се тата врати
да му из породилишта донесе секу,
па он смишља какво име ће јој дати.


Стигли су у стан негде око девет,
имала је беба кончић око руке,
када су је ставили у мали кревет
за бату су настале баш големе муке.


Слушао је секу како мирно дише,
и вртео сумњиво своју малу главу.
Шта ли па то на цедуљи пише,
и зашто сека нема јастучницу плаву?


На цедуљи је писао и некакав број.
(То лекари пишу да их не замене.)
Мучио је Бојан мали мозак свој
гледајући секине окице снене.


Нашао се бата на великој муци
није се одвајао од кревета меког.
Викну док је гледао цедуљу на руци:
„Бако, ову су малу купили од неког!


Коначно сам схватио у чему је ствар:
Сумњива је мени ова бројка њена,
могли су јутрос, ови моји бар,
да скину цедуљу на којој је цена.“



     ДЕДИНО ЛУЧЕ
(унук Власте пироћанца)


Седео је Власта у парку на клупи   
 крај њега је стајао унук Мића.           
„Кажи мали шта деда да ти купи?          
Звецка ми у џепу нека жута сића.“      


„Купи ми деко кестење са шлагом               
или још боље, хладну кока колу.           
Не, купи књигу Острво с благом,                
па ћу је читати кад пођем у школу.“                

Јављају се жеље у малемој глави,
било је ситних па и крупних ствари,
Лоптица за голф и балона плави,
џи пилећих виршла, неколико пари.
 
Ређао је жеље Мића с пуно жара,
а деда је у себи сводио рачуне,
шта се може купити за то мало пара,
можда оно чудо од жећерне вуне.


Свашта је деди предлагао Мића,
не сазна до подне шта му унук жели,
па укори строго свога унучића:
„Молим те, мали, дај се определи.“


Кроз унука тече крв дединих вена,
и коначно рече своју жељу Мића:
„Чујем да им јутрос баш опала цена,
па ми купи, деко, једно сто еврића.“



КАДА ОДРАСТЕМ


Нека деца имају и баку и деку,
понека брата ил плачљиву секу.
Иван Перић има маму и тату,
а хтео би имати секу или бату.


Кад од куће пођу, тад настану јади
родитељи кажу да кућу добро пази,
да затвара прозор, да се не прехлади,
да ногама босим плочице не гази.


Тако Иван сам троши дане ружне,
а волео би имати правога друга,
због самоће често обузме га туга
па по глави мота само мисли тужне.


Када одрастем и кад паре скупим,
пронаћи ћу радњу где свачега има
па ћу себи доброг друга да купим,
само ћу ја знати да се зове Сима.


Неће Иван као до тада да пати
бићемо скупа нас два сваког дана,
а своје што имам ја ћу Сими дати,
све ће наше бити: играчке и храна.


Ја ћу крити Симу од маме и тате
док им мисао сама не дође к`о река,
из торбе ће вирити кад се кући врате
расплакано луче, моја и мог Симе сека.



ИСКРЕНО ПИТАЊЕ



Милица је била паметно дете
али у то доба живело се лоше.
Било је то време скупоће и сете,
плату њеног тате брзо потроше.


Радио је тата понекад и ноћу
и добијао зато увећану плату,
некако би могли поднети скупоћу
да нису плаћали поголему рату.


Не разуме Милица законе глупе,
зашто паре узима метални сеф,
кажу када тражи да јој нешто купе:
„Још нам није плату дао татин шеф.


Једног летњег дана шетали су градом
кад се неки човек њеном тати јави
у излоге Милица гледала је крадом,
јер њихова прича њу мучи и дави.


Досадно јој би да стоји цело вече
па реши да направи мали блеф,
крену према парку, а тата рече:
„Стрпи се малена ово је мој шеф.“


Радознало дете гледа два другара,
и присети се приче зашто нема пара.
Рече, док се нежно чешкала по врату:
„Што ти шефе не даш моме тати плату?“



ЦАР СВИХ ЖИВОТИЊА


Водила је мама свога сина Васу
у Зоолошки врт око првог маја,
видео је ламе како траву пасу
и медведа белог и нојева јаја.


Мазио је младе у беби Зоо врту
чешкао је зеку, хранио фазане,
дао је кифлу једном старом хрту,
а мајмуну младом кору од банане.


Видео је камиле, тигрове и срне
чуо је кукавицу како тужно кука
видео је гуске и лабудове црне
И директора врта Бојовића Вука.


Причала му мама ко све једе траву,
а ко воли масне специјалитете
и да је животињски цар увек у праву
учила је свему радознало дете.


Пред кавезом она упита дечака:
„Кажи ми, сине, где се птице легу?“
„То мајко зна и девојчица свака:
Ласте у гнезду, пингвини на снегу.“


„Сад ми реци ко је животиљски цар?“
Завлада на трн непријатан мук,
па сину Васи око к`о у ноћи фар.
„Знам , мама, то је онај Бојовић Вук.“



ТЕХНОЛОШКО ЧУДО


Скупиле се коке тек фали по која.
Било је жућкастих и свих других боја.
Петао се скоро вратио из света,
па кокама прича шта му код нас смета.


„Драге моје коке много сте ми слатке
а`л вас лепо молим не будите патке.
Не бих хтео овде сада да вам звоцам
или недај Боже к`о квочка да квоцам.


Желим вам само сасвим јасно рећи
код њих преко баре учинак је већи.
Ми морамо прићи технолошком свету.
Не морате бити баш ласте у лету.


Од вас тражим више труда и елана
да будете вредне као друга страна.
Издајем задатак: До следећег маја
хоћу да правите много већа јаја.


Доста је трајала пилећа романса
морамо достићи норме иностранства.
Ми трошимо овде време узалудо
док у свету праве технолошко чуда.


Имам ваљан доказ за ово што кажем,
саме добро знате да никад не лажем.“
И постави певац испред тужног строја
поголемо јаје од црнога ноја.



ВРАЋАЊЕ ДУГА


Шетали су парком Рајко и тата
било је топло и ведро вече,
тек што јесен поче, ако добро ценим,
син озбиљно оцу своју тајну рече:
„Ових дана, тата, хоћу да се женим.“


Погледа отац маленога Рајка,
спреман да сазна љубавне снове,
ко ће му то бити будућа снајка,
па упита тихо док му мисли плове:
„Како се, сине, та лепојка зове?“


Очекивао је чуће неко име знано,
име слатке Ане из обданишта,
па да му каже: „Још је, сине, рано,
или жени се, малени, није то ништа.“


Ни малишан није много увијао,
играо се тек купљеном жваком,
па озбиљно рече док је одвијао:
„Ја хоћу, тата да се оженим баком.


Нашао се отац у великом чуду,
па озбиљно каза заљубљеном Рајку:
„Дај мућни, Рале, ту главу луду,
не можеш за жену да узмеш моју мајку!“


Али чврст је Рале, к`о слика у раму:
„Да је бака твоја мама одувек сам знао,
немој тата од тога правити драму,
мислим да би баш то и било право,
а како си ти могао узети моју маму?“






КАД БУБЕ ПОРАСТУ


Свака буба и свака птица
зна где живи малена Цица.
Цица их поји и добро храни,
Цица их чува и од зиме брани.

Има код ње ђаконија доста
послужи Цица свакога госта.
Сви добију по чисту салвету,
причају о њој по целом свету.

И док смо се дивили њеној слави
Цица је правила планове у глави,
хтела је један проблем да реши
ал` зато треба кеса да се дреши.

Мама и Цица шетале су градом
у излоге она гледала је крадом.
„Нешто ћу ти рећи, мила мама,
не могу више да радим сама.


Треба ми неко са много воље
или нешто, мајко, још можда боље.
Можеш ли мало пара да скупиш,
па да ми мали компјутер купиш?“


Имала је мама новчаних проблема,
није хтела открити да пара нема.
Смишљала је како то детету рећи,
да не створи проблем од овога већи.


Каза док је гледала ћеркицу у лице:
„Уз компјутер заборавићеш птице,
и бубе ће гладне плакати на храсту,
купиће ти мајка кад бубе порасту.“



ТАТИН ДРУГ ИЗ ШКОЛЕ


Урошу је слова показивао тата,
до цртаног филма пет минута оста
кад позвони неко на улазна врата,
оде Урош одмах да уведе госта.


Пред вратим је стајао крупан даса,
погледа га Урош строго одоздоле,
брка му рече тихо, с пола гласа:
„Ја сам татин друг из основне школе.


Нисмо се видели још од оних дана,
кажу да се нисам променио много,
када тебе видех пред вратима стана
да си његов син заклети бих се мог`о.“


Рече њему Урош да ту мало стане,
па отрча назад да саопшти тати,
да га тражи другар из младости ране,
лагано каза да отац добро схвати.


„Тражи те пајтос из школске клупе,
крупан је, кракат и има капут плави,
панталоне коцкасте и чизме глупе,
ћелав је, ал има бркове на глави.“


Машти је својој тата крила дао,
у његовој глави наста права збрка:
„Онај, човек, сине, не говори право,
у мом разреду није био ни један брка.“




КО ОД КОГА УЧИ

Био је петак, дан отворених врата
пристигле су маме и понека бака
с` Иваном у школу дошао је тата,
да види оцене свог малог првака.


У дворишту доњем, лево од стуба
стајала је жена с погледом ка небу
имала је стомак, што кажу до зуба
тата рече Ивану да она носи бебу.


„Јесам ли ја био у мамином стомаку?“
Упита Иван у сред брзог хода.
„Боље је, сине, да о том питаш баку,
колико ја знам, тебе је донела рода.“


„А, је ли рода тата, донела и тебе?“
Тада отац даде крила својој машти,
није могао никако препознати себе.
„Мене су нашли под купусом у башти.“


Са чуђењем син свога оца гледа
нешто му у овој причи баш смета
те упита: „Како је настао мој деда?“
„Њега су нашли испод сунцокрета.“


Поста тада Иван од лимуна жући,
уснице напући, па рече тихо тати:
„То што данас сазнах није ми мило,
изгледа да одавно у нашој кући
нормалног пoрoђаjа није било.“




АНКЕТА


Учетељ је јуче спровео анкету,
хтео је да сазна како ђаци живе
ал изгледа да је промашио мету
неки су лагали, друге да задиве.


Милан први поче јавно да се хвали:
„Ја, моја сестра и наш старији брат
имамо у кући свако по свој спрат,
у дворишту имамо један базен мали.“


„Ми имамо кола и технику белу.“
„Рече Зоран Перић из четврте клупе.
„И билијар црни, што има разне рупе,
имамо и кућу у оближњем селу.“


Бојани лепој тад проради машта
рече да у кући имају баш свашта,
поклоне јој купују ујаци и тетке,
помену знане и незнане претке.


„Мој брат Миле и ја, потом Пера рече
имамо округлу терасу и велику собу,
и у њој компјутер, и нову гардеробу,
и соларијум, што ко право сунце пече“


Тад се јави Живко из задње клупе:
„Можете завидети мени и мом брату,
набрајате само неке ствари глупе,
ми имамо секу и свако свога тату.“



ОПКЛАДА


Волео је Јоца слатке ствари много,
сипао је шећер у пржена јаја
пун тањир колача смазати би мог`о,
корили га због тог другари из краја.


„До пролећа нећу да једем колаче,
дајем сваком право да ме силом спречи,
нек ми лупи чвргу што год може јаче
ко види да нисам људина од речи.“


Јовина заклетва трајала је кратко,
наврати у кафић и седе у ћошак,
три парчета торте смаза Јоца слатко,
богами направи повелики трошак.


Ал` ђаво не оре већ невоље ствара
он не гас пожар већ га још распали
док је срачунао колико треба пара
другари из краја пред њега су стали.


„Ти нам нешто рече о слатком и јелу,
да нећеш до пролећа јести колаче,
а ми смо те, Јово, затекли на делу
неко ће од чврга данас да заплаче.“


„Ја управо радим како сам и рек`о,
нема брате, лажи код поштеног Јове
у заблуди вашој одосте далеко,
Овај кафић мали „Пролеће“ се зове.“


МАЛИ ВИТА


Витомир Ерић, звани Мали Вита
пошао је скоро у основну школу,
цртао је кружиће и учио да чита,
проводио дане у радости и болу.


Витомир Ерић, звани Мали Вита
није баш волео да стоји у реду,
радије је ишао по парку да скита,
а сада га терају да тупи креду.


Било је двојки и понека четворка
због оцена слабих, Вита баш пати.
Пожали се тати једнога уторка:
„Рекао је учитељ, вечерас ће те звати.“


„Витомире црни, шта је опет било?“
(Кад је отац љут тако Виту зове,
иначе му каже Вито, дете моје мило.)
Правио си Витомире несташлуке нове.“


„Нису, тата, проблем туче и скитања
био сам баш миран, (рече тужно Вита)
нисам знао одговор на глупа питања.“
„А јеси ли схватио шта учитељ пита?“


Своме оцу тужно одговори Вита:
„Ја одмах схватим шта он мене пита,
али ја њему могу да причам до зоре.
Он, тата, не схвата, моје одговоре.“


СРЕЋА ЈЕ ВАРЉИВА


Жалио се Ненад на свој усуд клети,
измиче му срећа у последњем трену
к`о да му се Бог због нечега свети
сад му ситне жеље као биљке вену.


„Да говорим тачно доказ ћу навести
па судите сами, да Неша не лаже
казујем истину и при чистој свести,
нека свако срећу из свог угла важе


Дуго сам се спремао за дечији крос,
учио да дишем на уста и на нос,
јео масну храну, витамине разне
као доказ нудим три конзерве празне.


Победа ми тада за длаку измакла
погледајте зидне новине из марта
у ходнику стоје испод танког стакла
до првог сам био, на линији старта.


Није ово случај једини до сада
у животу мом примера је много,
отима ми неко све плодове рада
дуго бих невоље набрајати мого.


Тако ми и петица измакла у школи
због тога ми срце у тишини вене
и зато ме глава до бесвести боли,
добио је петицу, један поред мене.“



ДЕТЕ ЛЕПТИР


Сањах једне ноћи да сам лептир,
био сам задовољан новом судбином,
чаробним нектаром пунио сам кондир,
и живео у складу са цветном околином.

Са зором сам опет дете постао             
бунован у кревету по сну скитам.               
Зашто нисам будан лептир остао?                 
Збуњеног себе цело јутро питам.           

Измешао сам сан и јаву
нејасне суизмеђу њих смене
после буђења пипам главу
тражим, расту ли на њој антене.


Опио ме сан кaо пијанца пиће
лебдим кроз јутро без труна мира.
Ко сам у ствари ја, питам себе,
лептир што сања да је људско биће
или дечак што личи на лептира?


На варку се нова варка слаже,
као да је илузија стварност била,
некад ми се чини да сан не лаже.
Насмешим се кад видим лептира,
И помислим: Лепша су моја крила.



МЕСЕЧЕВА ТАЈНА


Васиона буди успавану машту
сликају мисли пределе месеца.
Има ли и он расцветалу башту,
да ли га река попреко пресеца?


Хтео бих знати, буди се воља:
Да ли неко сада по њему шета,
има ли на њему житних поља
и какве су зоре његовог лета?

Одавде изгледа лепо и складно                 
док гледам небо кроз месечину,                   
а месец просипа светло хладно                  
сребрни зраци и по мени сину.                 

Месечев срп бели облак скрије
к`о девојка Азије очи испод зара
у ведрој ноћи изнад мене бдије,
и зове у шетњу сненог месечара.


 
Лежим у пољу, летње је вече,
а он одозго на мене се смешка,
небеско пространство тихо сече.
Нерешена оста загонетка тешка.




ЗАЛУД САМ У ОЧАЈ ПАО


Лице је моје невесело
самртне бриге ме море,
кад руком дирнем чело
напипам дубоке боре.


Кад нежно врат пипнем
до рамена ме заболи,
а кад раме штипнем
ко да ми неко рану соли.


Дотакнем прстом груди
до пазуха бол сева
од јаког бола лудим,
жига до слепог црева.


Кад пипнем прстом стомак
пупак ме боли и све ниже
осећам сваки додир и помак.
Слутим, гробу сам све ближе.


На болна места стављао сам смолу
врачарама ишао, магију да скину
кад помислих умрећу у болу
додирнух прст, кроз мозак ми сину.


Залуд сам људи у очај пао,
оставите сместа свећу и крст,
коначно сам себи дијагнозу дао.
Мене изгледа боли прст.



МЛАДОСТ ЛИЧИ НА ЛЕПЕЗУ


Стајао је без два предња зуба
и гледао са балкона ласте,
питао се са животног руба.
Зашто дете тако споро расте?


Растеш тако, што постајеш већи,
тихо слажеш искуства на знање,
радујеш се чак и туђој срећи,
брига је све више, а игре све мање.


Младост од живота начини лепезу,
чедан осмех буран дрхтај прави
будан сањаш прелепу принцезу
у пролазу што се стидно јави.


Зато буди и остани дете,
сјајом ока боји пољско цвеће,
пусти мисли нек заносно лете
ка извору радости и среће.


А кад живот створи равнотежу,
тад због брига игру занемариш
жеље ти се у мртав чвор вежу,
као биљка сува, убрзано стариш.


Ако некад малко подетињиш
ближњи твоји нехајно ће рећи,
немој опет данас да засвињиш,
а теби мило што постајеш већи.



ЉУБАВ ЈЕ ТАЈНА


Почео сам у школу да касним
зато покушавам себи да објасним,
шта то може да значи?
Мисли су слатке као колачи,
немогу никако препознати себе.
Од када сам се заљубио Ана у тебе.



Чудна је та појава стара,
и нема на свету тих пара
које су равне толикој срећи,
само ме срамота од другара.
Можда, сутра када будем већи
моћи ћу јасно и њима рећи
зашто ми љубав немире ствара.



Кад ти телефон звони у стану,
то ћутим ја на мом крају жице
и тако више пута у дану
од тате кријем црвено лице.
Споро се спремам, у школу касним
смишљам шта ћу ти све данас рећи,
покушаћу теби љубав да објасним.



А ни мени ништа није јасно,
биле су то пре глупе ситнице
а сада ћутим, док гори лице.
Будан ћу сањати снове луде
све док те Ана у глави буде.



НЕМОЈ НИКАД БИТИ
БУДАН


Немој никад бити будан
јер лепоте само има,
у сновима.
И када је сан баш чудан,
ни тад немој да се стидиш,
сан је оно што ти видиш.


Немој никад бити будан,
сањај стално нове, снове.
Немој бити ни залудан
јер се тако мозак тупи,
па ти дани буду глупи.


Нек се сан за јаву веже,
па нек плету нове мреже
од бисера и од свиле.
Сањај рај и горске виле,
кад ти оде осмех с лица,
и сан одлети као птица,
тад постанеш роб ситница.


Никад немој бити будан,
за лепотом гледај жудан.
И у јесен цвеће стварај,
плети, штрикај, па опарај,
нек ти живот буде рима.
Што у тужној јави нема
у сновима твојим има.


Када снове занемариш,
а новци ти буду главни
то почињеш ти да стариш.
Питаће те бусен травни:
Где несташе снови давни?


НЕМА ВИШЕ
ОНИХ ДАНА


Волео бих да сам данас
онај дечак пун елана
што га обноћ разбуђује
слатки сан о летењу.
Нема више оних дана.


Кад бих овој машти дао
из детињства оно крило
сакрио бих траг од рана
ништа исто не би било,
осим снова о летењу.
Нема више оних дана.



Нема више оних дана
пролетеше к`о минути.
У се ћању сетно ћути
стара табла и другарство.
Питају ме ови дани:
Где нестаде оно царство
и једно лице насмејано?
Где је данас лепа Стана?
Нема више оних дана.












ВОДА СВЕ ОПЕРЕ СЕМ РЂАВЕ ДУШЕ



БАКА БИСИНЕ МУДРОЛИЈЕ

Вековима народ
чува своје благо,
ту корисну мудрост
зло искуство створи.
Пословице тумаче
како ком је драго,
ал ја само слушам
како Биса збори.



ТУЂА РУКА
СВРАБ НЕ ЧЕШЕ

Моја бака Биса увек мудро збори
aл` највише воли наше пословице,
када нову чује она просто гори
к`о паприка њој се зарумени лице.


Ако неко од нас по некада згреши
или пак учини какво лоше дело
досеткама Биса нас остале теши,
не буде баш увек лепо и весело.


Једног мог другара терају у школу
док га мајка води он плаче и јеца,
рече бака Биса тад истину голу:
„Пас због туђих жеља не улови зеца.“



Пар примера још овде ћу навести,
ви судите сами дал` вам нешто треба:
Онај што се стално због ситница жести
крај погаче беле тражи кору хлеба.



ЧЕГА СЕ СТИДИШ ПРЕД ДРУГИМА
НЕ ЧИНИ НИ КАДА СИ САМ“


Ошишао се Пера као Индијанац
са ушију му две мињђуше висе,
натукао на леђа неки шарен ранац
и ко вампир иде испред бака Бисе.

Гледала га Биса па нам се обрати:
„Он децо моја, мисли да је леп
ал овако шашав не може да схвати,
да зна коза шта је срам не би дигла реп.“



„ЗЛА ДОБИТ СЕ НЕ ПЛОДИ“


Видела је једном где Перицу туку
што у школи баш не стоји славно
заустави причом подигнуту руку
и каза нам оно што је чула давно.



„Кад би мотком могли да улију знање
и кад би мудрост света лежала у сили,
глупи би имали највеће имање,
а магарци би сигурно најпаметнији били.“



„ИЗ МАЛЕ ИСКРЕ МОЖЕ НАСТАТИВЕЛИКИ ПОЖАР“


Волела је Биса пороке да спречи,
превентиву треба спроводити строго.
На почетку болест најбоље се лечи,
када порок види наљути се много.

Видела је једног клинца како пуши,
погледа га строго моја бака Биса
па му рече оно што јој би на души:
„Баш ти личи лула ко пилету сиса.“


„ЧИНИ ДОБРО, НЕ КАЈ СЕ,
ЧИНИ ЗЛО, ЗЛУ НАДАЈ СЕ.“


Пролази Ратко крај Бисиних врата
крвав му нос, леву ногу вуче
и дозива кроз плач старијега брата
брзо да дође битанге да туче.


Бака Биса тада насмеја се слатко,
гледала је скоро где он неког бије.
Па му рече поуку и јасно и кратко:
„Послушај ме добро мој комшија Ратко:
Ко се често бије, по носу добије.“





„ЗВОНА И ЛУДАЦИ
ВОЛЕ ДА СЕ ОГЛАШАВАЈУ.“


Чула једног дечка где ко лудак виче,
па му рече биса смирено и јасно:
„Мене се младићу уопште не тиче
што ти њачеш ко магарац гласно.

Важно је свему наћи праву меру.
Тиха река сине, тврдо брдо рони
зато не урлај као да те деру,
празно буре од пунога јаче звони.“



„МЛАДОСТ ЈЕ САМА
ПО СЕБИ ЛЕПА.“




Волела је Мира шминку и парфеме
али није волела да чита књиге
уз огледало често траћила је време
јели нешто лепо главне су јој бриге.


Гледалаје Биса па јој рече фино:
„Мора бити знања испод лепе фаце,
нико неће купити накисело вино
зато што су лепе у винара каце.“




„МЛАД КОЦКАР – СТАР ПРОСЈАК.“



Ишао је Бојан често да се клади,         
увек му добитак измакне за длаку              
нада се у срећу па неће да ради,               
тако једном тужан срете моју баку.             


Рече Биса оно што паметни знају
па нек Бојан ствара какав хоће суд:
„Ни Богови ништа бадава не дају,
у срећу се узда луд, а мудар у труд.“



„НЕ ПОПУШТАЈ,
ДОСПЕЋЕШ ВИСОКО.“


Правио је Милан макету авиона
имао је алат и лепила кило,
нарамак летвица и гомилу картона
ал` дело на крају није лепо било.


Он га бесно ногом као црва згази,
кад то бака Биса са терасе спази,
рече му јасно без трунке пардона:  
„Направити мораш много авиона,       
ја од тебе сада ништа нећу крити            
да би постао мајстор мораш шегрт бити.    


Стрпљење је дечко за све много важно
сви успешни људи дане рада броје,
када тело буде од топлог зноја влажно
авиони лепи на столу ће да стоје.“



 
„ВАЖНИЈЕ ЈЕ БИТИ
ЗАДОВОЉАН НЕГО БОГАТ.“


Микици су дали четири чоколаде,
како и шта треба он одмах схвати.
Две његове беху, две брату да даде
кад се за пар дана са излета врати.


Своје чоколаде слисти првог дана,
а братовљеве сакри и од самог себе
али му се јави једна стара мана
волео је мало да се и огребе.


Мало по мало и оне друге смаза
па ко матор поче да лаже и мува,
насмеја се Биса па нам тихо каза:
„Лисици сте дали кокошке да чува.“







„СМЕШНО ЈЕ ТО:ШТО ЈЕДАН МАГАРАЦ
НАЗИВА ДРУГОГ ДУГОУШКО.“

Перици су фалила два горња зуба
па није могао баш све лепо рећи,
зујао је некад као каква буба
ал проћи ће све то кад постане већи.


Милан је мењао зубе млечне,
за воћни сок ђус казивао је фус,
пио је само производе течне,
испијао је јогурт као кефир Рус.

Кад Перица сретне крезавога друга
смеје му се подло због говорне мане
и Милан се њему подсмева и руга,
соле један другом отворене ране.

Слушала их Биса па им лепо рече:
„Задиркује звоно зарђало звонце,
а обоје звоне до у касно вече.
И гарави казан исмејава лонце,
а иста их ватра цео живот пече.



„НЕ БУДИ СУВИШЕ БЛАГ,
БОЈ ЈОШ ТРАЈЕ.“


Бојан је бијо једно добро дете
домаћи задатци главне су му бриге,
рече бака Биси пун некакве сете:
„Када дође распуст побаца ћу књиге.“


„Један мали савет Биса ће ти дати,
немој да ти због тог обрашчићи горе
када се морнар с дугок пута врати
не тражи собу с погледом на море.


На време си прочитао лектиру целу
одмори се добро и снагу обнови
ти ћеш се опет показати на делу
кад на јесен пођеш у разред нови.“



„ЛОШЕ ДРУШТВО
ПОКВАРИДОБРЕ ОБИЧАЈЕ.“


Ратков брат и клапа на излет су пошли
повели и Ратка да им друштво прави
све је лепо било док нису тамо дошли,
ал нешто друго скаути имаше у глави.


По цели дан Рале носио је дрва,
увече је морао шатор да затегне
за стражу му падне увек смена прва
није имао где ко човек да легне.


По повратку тужан пожали се Биси,
бака њега нежно помази по коси:
„Мене Ратко чуди да схватрио ниси
магарац на свадби само воду носи,
не зову га тамо да им коло води
зна се зашто маго са сватима ходи.“




„ЛОША ЈЕ ИГРА У КОЈОЈ СЕ
ЈЕДАН СМЕЈЕ, А ДРУГИ ПЛАЧЕ“

Довео је Здравко другаре из краја,
по дворишту каубоји ловише Апаче
са горње терасе пуштали су змаја,
опаснога тигра глумило је маче.

Иза старе куће била једна бара
случајно у њу неко гурну Перу,
извукли су брзо прљавог другара,
а он је плакао као да га деру.

Са прозора мудро каза моја бака:
„Опери те патике па нека се суше
прљавштину сваку пере вода млака,
све се може опрати сем рђаве душе.“



„НИЈЕ ЛЕПО ШТО ЈЕ СВИМА ЛЕПО;
ЛЕПО ЈЕ ОНО ШТО СЕ ТЕБИ СВИЂА.“


Паметној деци одавно је јасно,
а од недавно поста и будалама.
Будала схвати када је већ касно,
због тога је мета грубим шалама.


На туђим грешкама паметан се учи,
а будала на своји па све више плаћа.
Паметни се кроз живот мање муче,
а будала ради глупости остане без гаћа.


„ЛЕК УВЕК ПОМАЖЕ,
АКО НЕ ПОМОГНЕ ТЕБИ
ПОМОЋИ ЋЕ АПОТЕКАРУ.“


Ја бих вама могао набрајати још
ал ћу као Биса себи савет дати:
У причалице често празан је кош
те ћу стога овде са причањем стати.



ГОДИНА ЈЕДНОГ ЦВРЧКА


Шетао цврчак
попут старог лисца
кроз годишња доба.
Уздао се стално
у доброту мрава
и мудрост баснописца.
Он заносно пева


док мрав вредно ради.
Сву ноћ се весели,
не боји се глади.


ПРОЛЕЋЕ


Низ брегове теку безимене воде
у њима су снаге истопљеног снега,
с водом у неповрат и ова зима оде.
Буде се падине јужне мокрога брега.


Ветар успорава, лагано се осипа
прелази у благи ваздух пролећа
цветове нежне поленом посипа,
мирис живота снажно се осећа.


Пролеће свему наговештај даје:
Цветним пуповима да се плоде,
птици да положи у гнездо јаје,
риби да баци икру у топле воде.


Ори се песма из куће цврчка,
љуте се мрави на баснописца.
Лисица лови зеку потрчка
да нахрани свог мужа лисца.


Дахће у хладу поспано псето
сада му је лепа судбина псећа
мењао би нову зиму за лето.
Нико се више зиме не сећа.


ЛЕТО

Безгласно сунце од јутра пржи
к`о камила стара по своду се клати
ни дубоки хлад свежину не држи,
по пољима жито к`о сунце се злати.


Пупови цветни развијају плод,
пуно је небо титраве модрине
уписује стабло још један год,
стрепи када муње над њим сине.


Певају цврчци у великом хору
не да им врућина сакупљати храну
завиде срећном рођаку на мору
не мисле на мраве у зимском дану.


Ратари по жетви преорали стрн
сватови светкују вином занесени
мршти се са неба облак црн
јављају се знаци ране јесени.


ЈЕСЕН


Пред белом зградом деца се роје
лук врелог сунца нагло се крати
облачи се дрвеће у загасите боје,
а ветар све чешће гранама млати.


На пијаци жагор, а воће мирише
почео дан приметно да краћа
упорно сипе млаке, ситне кише,
то се рана јесен из лета враћа.


Стигли су плодови зреле јесени
у пролеће рано су се плодили
пре киша у амбаре су унешени
захвални сунцу што су се родили.


Уморила се снага жарког лета
ноћи су црне, јутра магловита
дан поклапа тишина без покрета.
Јесам ли прошлост, лето се пита?


Ништа не клија, трава не расте
уз обалу стрму смирују се воде
у јатима ка југу кренуле ласте
у борбеном клину за њима и роде.


А цврчак пева све тише и тише
код мрава су пуне оставе хране.
Ситне, хладне новембарске кише
лагано уводе јесен у зимске дане.



ЗИМА


Јак ветар над пустим пољем вије,
разноси кукурузне комушке суве,
то зима посмртно рухо шије,
претвара дане сиве у ноћи глуве.


Волим те дане прохладне, снежне
и волим да гледам пахуље нежне
како долећу са небеских висина,
испред мене плешу као балерина.


Лепршају насмејане, раздрагане,
у нове хаљине одевају гране.
У парку дечица снешка праве,
још лонац на главу да му ставе.


Дошао цврчак у госте код мрава
ал не дају они несигуран зајам,
летошња песме била је права
мравима је требао радник у најам.


Ласта на југу купа се у мору
не зна за патње старога краја,
и не зна да буре сметове ору
празно гнездо са нама је спаја.


После каменог ето златног доба
огреја божији безгласни пламен
то сунце снагу са зимом проба
вири из снега промрзли камен.


Подигла главу висибаба бела
ласта у старо гнездо долеће
осећам загревају се хладна тела,
а око мене мирише рано пролеће.



МОЈ УЧИТЕЉ


Дивили смо се његовом знању
о свему је причао тако мило,
бујала је машта к`о гљива на пању.
Што не би на јави у сну је било.


Коса, танка црта, па дебела права
неразумљив хаос непарних бројева.
Зашто бело млеко даје црна крава
и откуда толико хемијских спојева?


Срицали смо слова и ломили креду,
играли се клиса и кобиле труле,
за оскудну ужину стајали у реду,
од сирове врбе правили смо фруле.


Растасмо се, свак доби по савет,
нигде њему сличног до самога краја.
Радићемо добро, дадосмо му завет.
Обећање давно још ме са њим спаја.



Вратих се после много лета,
смањила се школа, већа је била,
мој учитељ по дворишту шета,
још погледа блага и корака чила.


Као да се време угасило
па данас опет почело да тече,
школско звоно се огласило
клупа ме мала као некад пече.


У животу се мењало, расло и мањило,
бивало прљаво па постајало чисто
дебљало, бујало да би се утањило,
само је између нас све остало исто.



ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ


Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте, воштане свијеће
ми, дјеца, сјели ко какво вијеће,
радосни што је већ грудању доба.

                                    Алекса Шантић



НА БАДЊЕ ВЕЧЕ
       (глоса)
  

Прострта слама врх жира и боба.
Дјечија душа слатке чежње пуна,
мајчина рука са крајком сомуна,
сва окађена мирише нам соба.


Са храстове гране искра лијеће
отац молитву чита ко какав поп
вани прангија пуче ко прави топ
около жуте, воштане свијеће.


Гледам босиљак, то свето цвијеће,
шуште листићи сухи док се њишу
са стола посни колачи миришу,
ми, дјеца, сјели ко какво вијеће.


Мјесец на трен сину, пуна га соба,
ледени вјетар пири, савија гране
воле дјеца ове снијежне дане,
радосни што је грудању доба.




Напомена:
Глоса је лирска песма, шпанског порекла. Настаје тако што се препише строфа песме познатог песника пе се надграђује. Та строфа је мисао водиља за нову песму. Стваралац глосе мора да прати мисао, метрику, ритам и лексику песника од кога узима квас за нову песму.


ГОДОВИ


Тихо је расло дрво, год по год,
столар је оштрио старо глето,
спрема се да прави од њега брод,
кад једном дозри то дрво свето.

Гордо је храст ширио крошњу,
примао уморне људе у хлад.
Сваког пролећа мењао ношњу,
весело је трептао листић млад.

Чекала је земља жућкасти жир
зрело је дрво бацало семе,
у вечни живот, у Божији мир
у плодни втрлог те страсти неме.

Умро је столар у позно лето
недочека старац да стаса храст.
Са сетом сања његово глето
мирисних дасака жудњу и сласт.

Једнога лета у сред олује,
пови се дрво, пуче на пола
у гробу столар на усуд пљује.
Кад лоше крене сам гурни кола.

Ниче младица из жира жутог
два три листића, ни једног года,
ако се спаси од грома љутог
предаће земљи запис свог кода.

Упорна биљка обнавља себе,
немуштим гласом годове броји,
а за то време људи се требе
на сваком тргу споменик стоји.

Не виде умови шта ради жир,
памет без душе атоме цепа
када нови прасак донесе мир,
бројаће годове прошлост слепа.



ВОДА

Кадa сте децо много сити
или кад сунце градом хода
ви морате нешто пити.
Најбоља је бистра вода,
са извора планинскога.
Ту су кажу воду пиле
лепотице, горске виле
и хајдучке харамбаше.
Правили су мале чаше
од зеленог младог листа.
Тад природа би сва чиста.
Вода служи: за купање,
умивање и за прање.
У води се игра, плива,
са водом се врт залива,
да нам грашак боље расте.
Воду пију кромпирић,
пију патке, пију ласте.
Све што жели живо бити
мора свежу воду пити.
Да би био харамбашa
сваког дана испиј бато,
неколико пуних чаша.



НЕВОЉА ЈЕ КОРИСТ ТУЂА


На северној страни пања
где лишаји праве слике,
изби јуче гужва мања
у тишини и без вике.


Гледао сам тужно тада
бој црних и жутих мрава.
Почело је изненада,
као свака битка права.


Искрено ћу све вам рећи.
Пресрели су црни жућу,
носио је терет већи,
замишљао своју кућу.


Чекали га тад мравићи,
тек им никли први зуби,
кад је хтео кући прићи
налетеше мрави груби.


Ножице су мале стале
слутило се ратно стање.
Жућа посла и сигнале
да му шаљу појачање.


И разви се битка права
стратегија к`о у рату
гину храбро, мрав до мрава
мало глава би на врату.


Са дрвета гледа птица,
а мисао људи где је
ко из воде никне клица
наста корист из идеје.


Ево ручка изненада,
нек се они само туку.
Из туђега тешког јада
други за се ћар извуку.





                   ДРУГА СТРАНА ТУГЕ

На крају бих хтео и да вас засмејем.
Можда ћу испасти помало и смешан.
Сам ћу жњети жито какво семе сејем
и ћутаћу дуго усамљен и греша.
Просејаћу мисли кроз финије сито,
знам да није исто смешно и духовито.




УОБРАЖЕНИ БОЛЕСНИК



Северац по окну вињете ствара
доноси хладноћу северног пола
Фебруар сустигла невоља стара
па сада плаче пун патње и бола.


Докторка је била на њега љута,
па му без устезања грубо каза:
„Шетао си данима без капута,
по кошави пуној леда и мраза.


Морам ти јасно казати још коју
макар и остали за ово чули,
заостао си брате у развоју,
за то су криви и Август и Јули.


Не знам како из овога изаћи
добро ми је познато твоје стање
од других месеци стварно си краћи,
два или три дана ти имаш мање.


Казаћу ти искрено како јесте.
Чекају мене болесници тежи,
тегобе твоје нису тако честе
та невоља дуго у теби лежи


Јавиш се тужно пред крај јануара,
жалиш се увек на исте симптоме,
стрписе до реформе календара,
прихвати болест и живи са њоме.


Јеси кратак, ал` то је слатка варка
у теби има и светаца важних.
Дванаестог тебе Три су Јерарха,
зато те молим, без образа влажних.


Сретење Господње са тобом стигне
окрени лице ка месецу Марту
нека те радост из постеље дигне,
ниси баш извукао лошу карту.


У теби живи и Трифун Пресвети
дан љубави и дан виноградара,
са новим еланом данас се сети
године прошле, заљубљеног пара.


Кроз твоје дане слатки зов се ори,
све чедне маце страсно љубав воде
од мјаукања слатког и лед гори
месец си заљубљених и слободе.


Немој због глупости да сечеш вене,
Март има само једно важно слово
његов осми дан прослављају жене.
На крају ти хоћу рећи још ово:


ти драги мој држиш и до хигјене
од првог дана кошава те чисти
зато молим послушај добро мене
ни сви прсти на руци нису исти.“



ЗАШТО НА СЕЛУ
НЕ ВОЛЕ БАХА



Од недавно поче нека мода луда,
а стигла је до нас из немачких штала,
па наш вредни сељак не имаде куда
доказује свету да није будала.



Докон попа кажу и јариће крсти
одмах ћу вам рећи у питању шта је.
На западу леже аргументи чврсти
да уз Баха крава више млека даје.



Цичи виолина целу ноћ у штали
по дворишту шаров до сванућа лаје.
Прелива се млеко, али друго фали,
у гнезду се нађе тек по које јаје.



Наслоњен на шталу пати кокошињац,
Ти звукови чудни до зоре не стају,
на музику ноћну жали се и свињац.
Мамурне коке мање јаја дају.



Сељак воли јаја и суву сланину,
кобасице љуте и чар ноћног мира
и на други начин воли виолину.
А у штали тужно Паганини свира.



Сада знате зашто, он не воли Баха
та мода луда стигла је из далека,
кад чује оперу остане без даха,
јер више воли јаје од слатког млека.



  МАРКО КРАЉЕВИЋ
(по трећи пут међу Србима)


Језди Марко од Врања ка Нишу
из асфалта бије ватра љута,
на паркингу крај аутопута
полицајци ситну књигу пишу.
Један од њих стоп палицу диже:
Стој делијо, он јунаку каже,
јахао си од знакова брже
неће радар ни због ког да лаже,
бесан Шарац ко аждаја рже.
Викну јунак да надјача буку:
Немојте ми стајати на муку,
ја сам Марко од Прилепа града
кад не знате рећу вама прво
три сам дана са Мусом се рво.
Зар ви нисте чули то до сада?
Одговори млади полицајац:
Прилеп више није место наше
сруцу моме није више близу
мораш, Марко, ти да имаш визу,
на граници мора да се сјаше.
Шта си пио, пита полицајка?
Одговори Краљевићу Марко:
Би некакво накисело вино,
нисам пио већ га мало пино
попи Шарац весела му мајка.
Тад се деси што не може бити,
стиже друштво што зверове штити
Говори и им млади полицајац:
Овај човек, овај крупни пајац
свога коња са корбачем бије,
и даје му алкохол да пије.
Један од њих нотеса се вати:
Глоба, Марко, мора да се плати.
Ништа јунак не може да схвати.
Кад завара полицији очи,
узде зграби па у седло скочи.
Неће ново у старинску главу
па натера Шарца у Нишаву.



БОСАНСКИ ОСНОВЦИ


За основну школу имам речи хвале.
Учитељ је био добричина права,
као и сва деца, правили смо шале
ал’ нас због тога није заболела глава.


Уча строго пита док благ осмех крије:
„Хајде, Јово, реши просту једначину:
Имаш три крушке, а брат ти узме двије?“
Одговара Јово и потајно се смије:
„То код нас слути на добру табачину,
ко у моје дирне, батине добије.“


„Седи.“ Рече уча и прозва другог дасу.
„Пробај ти решити овај прост задатак.“
Чупави брацо у једном даху сасу:
„Мени овде фали још који податак.“


Учитељу нашем ништа не би јасно,
упрости задатак што год може више,
а лице му мокро као после кише:
„Колико је три мање два, пита гласно?“
„Пет.“ Каза прозвани што могаше тише.


Смркнут педагог на моју клупу седе:
„Мене, децо, због вас тешке бриге море,
изгледа да неко још бунике једе,
до јуче сте знали тачне одговоре.“


Неспоразум реши ђак из задње клупе:
„Ми знамо ђе се и ђаволчићи легу,
први април дава одговоре глупе,
те са вама данас ми ћерамо шегу.“


„Ви сте, децо моја, баш батина жедни,
што ме уплашисте враголани једни,
помислих, ови су побркали лонце.“
Од грдње нас спаси старо школско звонце.


                                                    
 ОДА ПАСУЉУ


Те године снег се отапао споро                        
отегла се зима ко година гладна                           
дувала је кошава до Ускрса скоро,                       
зима је баш била дугачка и хладна.                   
                                                                                    
Владале су земљом невоље и јад,                               
скупе беху марке, трајао је рат.                                        
Завлада немање, болести и глад                            
стајало је време ко покварен сат.                                 

Деца су ко биљке сазревала рано,
сунцокрет у суши обори листиће,
а дечица спусте малене носиће
па животе живе како им је дано.


 
Учитељ је био један шмекер стари
Тихо би упитао, тек када би сели:
„Како сте даме, како сте другари?
Како сте спавали, јесте ли сви јели?“



Испита нас уча по азбучном реду,                            
неко се похвали, а неко крије беду                           
Један црни буца поред клупе стане               
и исприча листу његове исхране.                            
                                                                                                    

„У недељу отац узме голем ранац                           
и проспе на астал гомилу пасуља                                 
и нареди мајци да скува пребранац,                 
да у њега стави: лука, бибера и уља.                         

Кад га мајка после у рерни запече
миришу на пасуљ три суседна стана
ми једемо слатко док не падне вече.
И остане га богме за два друга дана.




У уторак га преспе у шерпу плаву
дода мало воде, стави и резанце
мирише кућа к`о пред крсну славу
Једемо док шерпи не видимо данце


Воли мајка видети своју децу ситу                  
у среду нас зато опет развесели:               
Видим да сте децо при апетиту                    
и пребира пасуљ у голем лонац бели.              



Четвртак је дан кад се код нас гости                    
крчка се у лонцу од пасуља чорба,                     
а из њега вире суве свињске кости,                  
припуцамо ноћу баш као да је борба. „             

                                                                                            
Остане нам чорбе нешто и за сутра                
миришу комшије па им просто криво                 
ми кусамо слатко и наредног јутра,                           
отац крај нас седи и пије хладно пиво.                 


Суботом се спрем пире од пасуља
једемо у сласти као првог дана
и пуцамо сложно сва се зграда љуља,
миришу на пасуљ још четири стана.


Да говорим тачно имам и сведока
на ручак ми свраћа из разреда друг.
Јуче мајка рече раздраганог ока:
„ Почећемо, децо, сутра нови круг.“


Снуждено учитељ рече своме ђаку:
„Код вас се пасуљ сваког дана једе."
Одговори буцко пре но што седе:
„Добро је родио, баш ти хвала Боже,
а ми га кркамо, ко има тај и може.“



НАВИКА  ИЗ  ДЕТИЊСТВА
 (Зашто деца на мене не личе)


Из детињства лепа навика ми оста,
суботом се купа и нокти се секу.
И данас је чекам као драгог госта,
као и сви моји у предходном веку.


Памтим стари лонац, крпљен више пута
и домаћи сапун што ко бибер пече,
гризе сузне очи, ко паприка љута.
Памтим лонче бушно из кога танако тече.


Над корито старо надвију ми главу,
брат сипа воду и виче: Хајде, сапери!
Мајка каже док спрема кошуљу плаву:
Готово је сине, више се не дери.


Навике младости излечих од мана,
само ми још оста тај обичај стари,
суботом никада не идем из стана.
Уживам у кади и воденој пари.


Тренирам на деци те навике давне,
чује се галама често из мог стана
знам шта су суботом обавезе главне.
А деца се купају, скоро сваког дана.


Када дође субота не раде баш ништа
нити се купају, нити нокте секу.
Сумњива су мени сва породилишта,
можда су ми дали туђу децу неку.




РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ ПЕСАМА ЗА ДЕЦУ
ЈОВАНА Н. БУНДАЛА

      Сусрет са новим остварењем Јована Н. Бундала, права је срећа за писца који се стално дружи са децом и подстиче њихове истинске, одрасле пријатеље и васпитаче на озбиљно бављење њима. Ту срећу доноси обиље нових тема и мотива којима ова збирка песама обилује. Писана модерно, обухвата велико богатство маште оних који свој поглед упиру одоздо према небу, а тамо су безбројне њихове жеље, хтења и маштања.

Аутор нескривеном поруком, на самом почетку, објављује свој стваралачки приступ стихом:

Све у животу посвећујем њима,
деца су радост, пуна лепих жеља...

       Ова збирка песама, на срећу њеног ствараоца друкчија од осталих које се појављују готово из дана у дан, доноси собом свежину и оригиналност. Песме су складне, делују целином, стих местимично изломљен, савремен, стваралачки поступак оригиналан. Не посежући за постојећим узорима Бундало гради свој пут кроз литературу. Искрено се надам да ће на том путу истрајати.
       Стваралачки ток у овом остварењу одвија се у неколико слојева.
      Први слој обухвата посве савремене теме колекционарства, молекула, витамина, другарства у обданишту све до филозофске, потпуно оригиналне песме Оправдана сумња. Одатле се надовезује низ топлих, породичних песама које се, по оној необичној, нелогичној логици ствари, претапају у стихове немира и назнака младалачке љубави.
      Други слој је ткан на старинском разбоју, а ткање доноси нове мотиве. То су мудролије бака Бисе под заједничким насловом Вода све опере сем рђаве душе.
Овај циклус песама утемељен на народним пословицама које главна јунакиња бака Биса највише воли, али, говори и поступа сопственим мудростима.
    Следећи слој, овога пута и одељак књиге, обухвата годишња доба, издавајући њихове предности и мане које заједнички кроз песму приказују лепоту природе. Обухваћен заједничким насловом Година једног цврчка овај циклус тече од безимених вода које се сливају низ брегове до небеских таласа на небу надвијених над широким пољем у лето.
Са много топлине и нежности песник се осврће на дане детињства и школе, обраћа се учитељу, другарима, описујући срећне али и тужне дане којима је ово животно доба испуњено.
Све у свему, ово је лепа и занимљива књига која ће обрадовати како младо тако и старије читалиште.
           Од срца је препоручујем за штампање.

У Београду, 16, 7. 2008.                                                              Слободан Станишић




                  КЛАРИН ПАС

       Клара је млађа ћерка мога брата. За оне који се не разумеју у крвне везе и родбинске односе, ја сам Кларин стриц. Она живи у Ловрану, то је мали град код Опатије, на обали Јадранског мора. Клара је била весела девојчица, волела је животиње а нарочито псе. Прича коју вам причам стварно се догодила. Давно, још у она добра стара времена када су Београд и Ловран били у истој држави.

        На прослави седмог Клариног рођендана обећао сам да ћу јој за следећи поклонити пса. По изразу лица Клариног тате схватио сам да се он баш не радује мом обећању. Насамо ми озбиљно рече да не доносим пса. Стан је мали и за нас четворо, а камо ли за пса, каза. Објашњавао сам да не могу лагати дете, и да није лепо не испунити обећање.

      „Што си обећавао док се са мном ниси договорио.“

Вратио сам се потиштен у Београд. Клара ме је често звала, а ја сам налазио разне изговоре да бих себе оправдао. Причао сам да керуша још није оштенила псиће. Други пут, да их је оштенила али су угинули, те да ме је преварио човек што продаје псе и тако сваки пут нешто ново.

      Клара је све ређе звала, али није одустајала. Једнога дана, некако с пролећа, стиже ми писмо у розе коверти. Писмо је стилски лепо срочено али је имало доста правописних грешака. Клара је тек била пошла у школу, а писати је научила још у обданишту. Писмо дословице гласи овако:

Драги Јоцо

Како си! ја сам добро када ћеш ми донјети пса! ја не могу чекати дуго.

Ти знаш како ја волим пса и ти си ме преварио да ћеш доћи молим те дођи с псом ја хоћу када те онај дан видим да си дошао алиали да видиш колико више кад би донесо пса молимте донеси га! јел родио тај пас?

Јоцо поздрави Бранку и остале и малог Ивана и Мају остале дјевојчице

прими пуно поздрава од тате маме Бобе и мене!

Здраво донеси пса!

            Из писма се јасно видело њено разочарање и последња молба да донесем пса. Како је у њему било поздрава и од тате и маме помислио сам да су нам се жеље усагласиле.

Те ноћи нисам могао заспати. На послу сам повадио из новинских огласа адресе одгајивача паса и купио Рајана, прелепог кокер шпанијела. Било је то тромесечно штене, продукт расних родитеља. Длака му је била боје старог злата. Донео сам га у картонској кутији у стан. Ту ноћ је спавао у мом кревету. Када га ставим у кутију, он почне тужно да цвили, а чим се завуче под мој прекривач, почне весело да режи и да ме лиже. Ни те ноћи нисам спавао, бојао сам се да га не повредим.

           Узео сам на послу неколико слободних дана и возом отпутовао у Ловран, без најаве. Рајан је добро поднео путовање скривен у картонској кутији. О сусрету Кларе и пса нећу написати ниједну реч. Мислим да не постоји нико на свету кои би могао описати ту срећу. Заволели су се на први поглед. Брат је био љут али смо му некако повратили добро расположење. То нам је улило наду да ће временом прихватити пса. Не бих желео Клариног тату представити као лошег оца, напротив, он би све урадио за своје девојчице. Као деца, живели смо у кући коју је окруживало велико двориште. Увек смо имали пса. Из тог разлога а и што је стан био мали сматрао је да је псу место у дворишту.

           Вратио сам се задовољан у Београд. Клара је често звала и кроз смех причала о Рајановим несташлуцима. Звали су ме обично у пару брат и Клара. Она пре подне сва раздрагана, а брат обично увече, са пуно прекора и љутње у гласу. О истом догађају причали су различито. Она кроз смех, а он кроз зубе.

Једног јутра Клара се смеје и прича како је Рајан изгризао фотељу, а увече брат ме зове и пун беса каже: „Дођи што пре и води ову џукелу где знаш, ја ово више не могу да трпим!“

Прошла је година у љубави и свађи. Рајан је израстао у прелепог пса. То доба је најгоре у псећем животу. Има безбрижност штенета, а тело већ одраслог пса, а још се није навикао на дисциплину, и не разуме шта је дозвољено а шта није.

Негде пред Кларин осми рођендан, предвече звони телефон у мом стану. То је било уобичајено време братовљевих позива. Када подигох слушалицу, чух Кларин уплакани глас. Некако схватих да је брат однео Рајана пре пола сата из стана. Пас му је тог дана изгризао ногавицу униформе (брат је био официр). Те вечери звао сам неколико пута али нико није одговарао на телефонске позиве. Ни те ноћи нисам спавао. Сутрадан сам добио брата на телефонски број у касарни. Љуто ми каза да је продао Рајана и да ће ми послати паре. И још ми рече да се убудуће не усуђујем правити договоре и завере са његовом децом, а против њега. Био сам нерасположен наредних неколико дана. У себи сам се зарекао да никада нећу ићи код њих, а Клару и Бобу ћу за време распуста доводити у Београд.

Прошла је недеља од оне несретне вечери када ме Клара први пут позва. Једва сам разумео шта прича. Кроз плач је говорила: „Рајан, Рајан, вратио се Рајан, донео га тата.“ Нешто ме стегло испод браде па не могу ни ја јасно да говорим. Тражим да чујем брата. Он ми је испричао своју верзију тријумфалног Рајановог повратка кући.

Када сам донео пса пре годину дана брат се жалио колегама. Говорио је да ће један од њих (он или пас) морати из стана. Колега Младен предложи му да купи пса од њега када год буде тај судбоносни дан. Брат му је однео пса после оног догађаја са панталонама. За пса је тражио онолико пара колико сам ја дао када сам га купио. Даљи ток приче испричан братовљевим речима текао је овако:

         „Донесем пса код Младена, попијемо кафу и вратим се кући. Код куће као после сахране нико не плаче, а сви ћуте. Клари сузе пресахле, само понеки пут тужно уздахне. Тако је било неколико дана. Жао ми деце, али није само то, и мени џукела недостаје. Све погледам када нешто шушне хоће ли се појавите из купатила или иза фотеље. Када су деца почела већ да ми опраштају, стегло ми се срце. Не могу издржати. Одем без речи код Младена. Без увода му кажем: „Дошао сам по пса. Знам да није у реду али нисам дошао да ти враћам паре, дошао сам да га купим од тебе. Кажи колико он данас кошта? Платићу без речи, а теби се извињавам и захваљујем на разумевању.“ Младен се насмеја и рече: „Знао сам да ћеш доћи, чекам те већ неколико дана. Очекивао сам да ће тако бити те се нисам ни везивао много за пса. Врати ми моје паре и поздрави девојке.“

            Рајан је у њиховој породици доживео дубоку старост. Живели су сложно у малом стану, па у већем. А када су на периферији Ријеке купили плац или како они кажу терен и изградили кућу, преселили су се у њу. Рајан је добио лепу просторију одмах до улазних врата, а у двориште је излазио само када се њему хтело.

             Често су комшије сретале два старца: Рајана и мог брата како се тромо враћају кући из шетње. Када би брат мало застао, пас би се окретао и погледао, па као да је хтео казати: „Хајде, чича, не могу више да те чекам и мени су ноге отежале.“