ПРИЧЕ

ДАМЈАН ЧЕЛАР

Осећам бол и понижење, ал не дам да ово стање
прерасте у крајње огорчење.
Не дам да ме надвлада јед, наново сакупљам доброту,
као пчеле отети мед.

      При одласку на море свраћали смо на село. Дочекају нас рођаци, лепо. Останемо неколико дана, а када пођемо, спакује снаја поврћа, сира, кајмака и јаја. Хоће и брашна да нам утрпа. Каже, нека јетрва умеси погачу да не трошите паре тамо у туђем свету. Мислим, а не казујем, ове нове домаћице не месе погачу ни код куће, а камо ли на мору.

      Прочује се по селу да сам дошао, те почну навраћати мештани, како кажу, на чашицу разговора. Пре неколико година, вече пре поласка, сврати и Дамјан. Пажљиво га слушам јер лепо приповеда. Не могу никако уклопити у исту причу поетичне речи и чворновате руке. О свему прича незграпни тежак, а највише о пчелама и цвећу. Изражава се певљивим гласом, као песму да чита, када о пчелама говори. Слушајући га стичем утисак да за њега на овоме свету не постоји ништа осим пчела и шареног биља. Научно квргави сељак излаже теорију о пчелињим друштвима, а мислио сам да ни сва слова није савладао. Кућа му је под планином, удаљена од првa разумна створа пола сата брзог хода.

Донео ми је на дар чабрицу пуну ливадског меда. За узврат тражи да га учланим у Удружење пчелара како би могао да се претплати на стручне часописе. О пчелама зна много. Прича му је топла и занимљива. Пчеле су по његовој теорији зараза, као коцка или пиће. Баш када сам хтео да га питам: „Како се ти болан зарази“, а он као да ми прочита мисао, започе необичну причу. Казивао је логиком и језиком горштака, без намере да ишта улепша или друкчије представи. Како је он испричао мени, тако ја причам вама. Трудим се али је тешко да што верније пренесем његову причу. Постоји нешто у човеку што га несвесно нагони да себе и своје представља лепшима него што јесу. У казивању је правио кратке паузе. Није застајкивао да би смислио шта рећи. Текла је прича сама, како само може истина тећи. Застајкивао је у причи јер тако чине људи који никуд не журе.   

     „Пред Други свијетски рат нагло су почели позивати у војску. Служио сам у Словенији и ту ме је затекла окупација. Наступи преко ноћи опште расуло. Заробише нас Нијемци, а да ни метак испалили нијесу. Тако сам доспијо у логор. У логору је било вјероватно као и у сваком другом, но не бих ти о томе причао. Доста сам о тој несрећи размишљао тамо, а и послије. Увијек сам се у чуду питао зашто човјек мора показати вишак злобе. Никада нијесам могао схватити какво га то задовољство обузме кад некоме што ружно учини.

        Нијесам осјетио радост какву сам очекивао када су Руси ослободили логор. Док сам био иза бодљикаве жице, имао сам само једну мисао, како изаћи. Мислио сам, ако доживим да видим разваљену ограду, бјежаћу док ме ноге носе. Када су је исјекли, био сам некако потиштен и равнодушан к`о да се то мене не тиче. У логору сам сазн`о да живот и није ништа. Схватио сам како људи могу бити беспомоћни. И данас је тако, само није толико видно. Не можеш разумјети како се осјећа мален човјек кад упадне у какву невољу, а нема се за кога заклонити. Патња је још већа и тежа када је човјек свјестан да страда на правди Бога, а сатире га непријатељ правде и поштења. Логор ме је научио да праштам без ријечи. Све што би ме снашло мање је од оног што сам видијо и проживијо. Понекада свијест накратко замре, али се брзо разбудим и дозовем себи. Јасно се сјетим логора, те се постидим ситна недјела и праштам без ријечи.

       Дуго сам по доласку из заробљеништва био ћутљив и потиштен. Живијо сам у вакту који нема себе. Западао сам у стање када ништа не очекујем од сутрашњег дана. Нисам имао разлога да мислим, ни жеље да се надам. Живијо сам по навици, к`о да сам још у логору. Кад се није имало шта радити на њиви, сједио сам на клупи пред кућом, млатио ногама и глед`о у земљу. Сеоски живот је тежак, много тражи, а осим голог преживљавања не враћа ништа. Живимо од данас до сјутра, а опет, волим завичај и ове људе. Чудни су али на некакав лијеп начин. Овдје сам постао, овдје ћу ако дадне Бог и нестати. Наиђе тако неко доба када ме туга надвлада. Легне нешто ледено под срце к`о гуја под камен. Ћутим и чекам да прође, а глава празна. Траје такво стање неко вријеме. Не дирам никог, а и не љутим се на друге. Ћутим и чекам да прође. Нешто ми изненада дирне срце па се почнем раскрављивати, к`о лед у прољеће. Дошло му вријеме. Капље туга и искапље, па к`о да је није ни било, а празна глава почне се пунити лијепим мислима.

       У таквом једном добу лијепог расположења рушили смо стару кућу. Било је то шездесет и пете године у прољеће. Имао сам тада четрдесет пет година, а од доласка из заробљеништва прошло је било двадесет. У мрачном буџаку, испод крова, одмах иза подумјенте, нађосмо чудну посуду. Пуну нечега. Била је то дрвена чабрица, к`о ова што сам теби донијо. Сељаци к`о сељаци, поменуше одма` скривено злато и некаква мога претка, `ајдука. Кад би било толико закопана и скривена блага колико народ казива и препричава нико ништа не би требао да ради.

     Вратише ми се мисли у онај дан тридесет девете године када сам полазио у војску. Нису тада били испраћаји к`о ово данас, а опет, држало се до војника и свете дужности према краљу и отаџбини. Долазили су рођаци и комшије на поздрав, а понеко је нешто и даривао, што у парама, а што у преобуци. Пред сам полазак дође и мој крштени кум Тодор Качавенда и донесе чабрицу меда и дрвену кашику од липова дрвета. Наше куће су кумовске од старина, кумство се, богами, тада поштовало. Отац је говорио да нисмо само ми кумови. Кумови су по његовом и наша говеда и овце и миш у нашем амбару кум је са њиховим мишом. Посавјетова ме кум да метнем чабрицу у војнички сандук, па да зајутра и прије спавања узимам по кашику меда. Стидио сам се сукнених чарапа и гумених опанака, бос нијесам мог`о ићи, али не морам носити сељачку чабрицу и дрвену кашику грубо направљену. Када нико не видје, сакрих чабрицу на таван, тачно на оно мјесто гдје смо је и нашли.

      Лежала је чабрица под кровом пуних двадесет пет година. Отворисмо дрвени заструг и указа се мед, жут и ушећерен. Дуго смо вијећали и мудровали те се напокон окуражих и пробах. Мед је био сладак, а сласт је прелазила у горчину, лијепу и благу. Право да ти кажем, укртио се.

Нијесу ми мисли дале заспати те вечери. Пред зору сам закључио: све што се роди, окоти, излијеже или буде направљено људском руком, траје и дотраје, па к`о да га није ни било. Чувамо намирнице у фрижидерима, а оне мање кварљиве у оставама и траповима. Водимо бригу о свим детаљима, а оне се укваре, укиселе или иструле, а овај мед је добар и послије двадест и пет година. Мијењало се вријеме: мраз па врућина и тако двадесет пет пута испод крова од шивне. Питам се, има ли још што на бијелом свијету да може опстати двадесет пет година уз сву помоћ технике? Нема. Има ту нечега, велим ја себи. Тако сам се заинтересовао за челе и мед. Просто да ти рекнем, заразио сам се. Не чувам их ради користи, не продајем мед, ни ради здравља. Здравље је нешто што имаш или немаш. Толико сам се у логору нагледао смрти да ми и болест изгледа к`о живот, па док сам жив и болестан нечему се надам. Помогле су ми челе да се вратим у живот, да потиснем сјећања на логор и на смрт. Са радошћу сам почео чекати нови дан. Нестрпљиво сам ишчекивао јутро, да их идем гледати. Кад косим ливаду, заманем косом па је задржим у зраку, чекам да чела одлети са цвијета. Гледам како слијећу иза мене на откос, на цвијеће покошено. На цвијетове што још свенули нијесу. Дошле су да се поздраве са цвијетом, к`о људи када прилазе покојнику за последњи цјелив. Без њих би мој живот био мртво шуштање лишћа под ногама.“

     Спушта се вече лагано. Кроз ретко грање крушке калатуше помаља се део озвезданог неба над Грмечом. Видним пољем пролети звезда, сјајнија од осталих. Са места на коме седим не могу одредти пада ли или се успиње, а иза ње искри млаз светлости. Изашла је из путање одређене небеским силама. Нико и никада је неће вратити на место полетања. Када је у јасном севу нестала, нешто ме стегло испод грла. Гледам у правцу Дамјана, мутним погледом, па ми га нешто дошло жао.

     Из ове ноћи по којој су путовале звезде, у вечном поретку изрониће јутро као и свако друго. Само ја више нећу бити онај стари. Помисао на Дамјана пратиће ме свуда и обавезивати стално. Почео сам и ја праштати без остатка и услова јер ме на то обавезује Дамјан челар који је у скорашњој несрећи нестао. Ни за гроб му се не зна. Његове пчеле скоро свакога јутра слећу на подивљало цветове око наших срушених кућа, а онда одлете у шуму. Можда их тамо негде чека напаћена душа Дамјан челара.

ПОГЛЕД

Не може прошлост к`о лице да се умива,
зато покушавам спријечити гријех.
Морал је мисао, а живот оно што бива.
Хоће ли заборав вратити смијех?

       Има у свачијем животу наоко ситних догађања којима одмах не придаjeмо прави значај. Уреже се нешто у мозак па у њему чами неразјашњено годинама. Касније, када време и искуства одреде свему праву меру, почнемо давна збивања тумачити на нов начин.

      Заборавио сам и значајније ствари које су ми некада нешто значиле и које би ми могле и данас бити од користи, а један поглед памтим, ево, већ пола века. Што је још интересантније, тај поглед није био упућен мени, а памтим га тако јасно да га и сад видим и осећам као нешто што је одувек само моје.

       Имао сам тада десет година. У храстовом гају, недалеко од куће у којој сам се родио, славили су победници годишњицу устанка. И ту, на тој прослави видео сам тај поглед и трајно га запамтио. Није то био љутити поглед заклетог непријатеља, ни поглед заљубљене жене. У њему је било свега помало: и патње и љутње, туге, надмоћи и немоћи. Можда ми је због тога остао до данас урезан у сећању. И можда га зато нисам могао сам разумети, ни до данас себи објаснити.

      Све што би везано за тај поглед било је необично. И место и време и моја младост, и она која је поглед упутила и он на кога је поглед пао. Били су приближних година. Њена одећа је била мешавина грађанског одевања и муслиманске народне ношње, а он је био, судећи према облачењу, пола сељак а пола војник. Седео је на дрвеној клупи за столом грубо направљеним за ту прилику. Седео је са ратним друговима и породицом када је она пришла. Она се звала Емина, а он Петар. Гледајући Петра тим неодређеним погледом, Емина је нешто казала. Рекла је кратку реченицу, коју због галаме нисам чуо. Стајао сам у њиховој близини, мало са стране, те су ми она и Петар били јасно видљиви. Помислио сам да јој је он, онако припит, у гужви стао на ногу, а она као да је на њега налетела, па говори да пази како хода. Петар се придигао када је она пришла. Поред њега је стајала Роса, девојчурак, ћерка његовог млађег брата. Петар је стајао и ћутао. И његово ћутање ме је зачудило, јер је важио за вилена човека, који ником и никада није остајао дужан. Нисам очекивао да би он мога бити груб према жени. Претпоставио сам да ће јој бар подругљиво казати: „Хај` ти, снашо, лијепо кући, па кувај дијеци ручак“, или нешто слично, али он је ћутао. Можда је и то његово ћутање допринело да тај догађај до данас не заборавим. Када је жена изговорила ту кратку реченицу, пришла је Роси. Роса је гледала у њу исто тако необичним погледом. Жена је Росу ћутећи помиловала по коси, нагло се окренула и убрзаним ходом прошла поред мене. Низ образе су јој текле сузе. Роса је гледала за њом и плакала без гласа. А са звучника закаченог за подебелу храстову грану чуло се: „Морамо се и данас сјетити твога дјела, које си за вјечност уградио у темеље нашег друштва. Нека ти је вјечна слава и хвала“

      Ћутао је тај догађај у мени дуго. Никада га нисам заборавио нити би успео сам да га решим да није било сплета несретних околности.

      У избегличком прихватилишту негде у Војводини, деведесетих година прошлога века, срео сам Росу, већ стару жену. Препознали смо се после неколико реченица. Није се много променила, црте лица и поглед су исти као код оне девојке из храстовог гаја. И сада плаче без гласа. Прича, а сузе саме теку. Када сам је упитао за давни догађај, на трен се замисли па кратко каза:

     „Дугачка је то прича.“

     Времена имасмо напретек, те је некако намолих да ми је исприча. Дуго се снебивала, а када је почела причати, текла је прича к`о бистри поток нашег изгубљеног завичаја. Она је казивала а ја сам само слушао.

      „Наш народ лијепо вели: -Што се криво роди вријеме не исправи. Тако је и са мном. Неком је предодређено да цио живот буде паћеник, а неком живот прође у весељу. Море се понекада и нешто промијенити али пут по коме ходам води увијек нечем лошем. Од двије могућности стално ме запа`не гора. Не знам је ли права ријеч, не бира паћеник свој пут. Ни ја никада нијесам одлучивала о себи и својој судбини, а шта и како је требало бити ја сам дознавала кад је већ све прошло, зато ти и причам овако на пријескок. А кад би и нешто на вријеме сазнала, са оно зеру снаге нијесам ни могла мијењати ништа. Нико ме није пит`о хоћу ли се родити и хоћу ли баш ту да проплачем.

       Била сам цурица од четри-пет године кад је почео онај рат. Отац и стриц Петар одоше са пушкама у шуму, а ја са мајком остадох у кући. Једног јутра, неђе око Илиндана, наиђу усташе кроз село и у`вате међу осталима мене и матер. Одведу нас у оближњу варош, у женски логор. Није то био баш прави логор, то је било више као некакав прихватни центар. Будемо ту неколико дана док не виде шта ће са нама. Одводе, доводе, и тако данима. На мене и матер к`о да су заборавили. Више нема никог познатог, одвели су и оне што су доведени послије нас. Мислим да и нијесу имали никакве спискове и да нијесу ни знали наша имена. Уђе неко од усташа, ми се ућутимо и гледамо према вратима. Он раширених ногу стане једно метар од врата и показује прстом: „Ти, ти, и ти изађите са дијецом и стварима.“ Понекада покаже прстом на какву снашу и каже: “Ти, остави неком дијете и пођи да помогнеш нешто у кухињи.“ Послије кад се врати, млада ћути, нико је ништа не пита. Нијесу сви имали среће да их одведу у Јасеновац. Неке су одводили на Црно језеро, то сам исто касније дознала. Запазила сам једног од њи`, некако ми је изглед`о лијепши и бољи од других. Им`о је исто црно одијело к`о и остали али сам се њега мање бојала.

     Сјећам се свега, к`о јуче да је било. Једнога дана прије подне отворише се врата. Тек што су били одвели једну групу жена и дијеце, а другу још нијесу довели. Зато и није била голема гужва. Врата се отворише некако мирније и у просторију уђе цурица, мојије година, и жена, муслиманка. Ми се придигле и ћутимо, гледамо у њи`овом правцу. Од када смо доведене, први пут да код нас дође неко ко није од нашије, мислим Срба. Лијепо су обучене, обе у димијама. Биле су очигледно мајка и шћер. Мајка се саже и нешто каза малој, а она стоји и стидљиво гледа према нама. Тада је мајка благо погура и рече:

     „Хајде, болан, Мејро, нађи себи сеју.“

     Цурица неодлучно направи пар корака па се окрену и погледа у мајку. Мајка је охрабрује покретима руку и мимиком и Мејра одлучније крену и стаде баш испред мене.

Нас двије се гледамо стидљиво, Мејра пружи ручицу, хоће моју да додирне а ја је кријем иза леђа. Приђе нам и Емина, Меримина матер. Изнад нас двије нешто је шаптала мојој мајци, а Мејра и ја се стидљиво гледаламо. Узе ме Емина за руку и рече: „Хајде, бона Росо, с нама“, а ја удари у врисак. Држим мајку за вертун и дречим. Мајка ме гура од себе с обе руке, покушава ме одвојити од себе. Ћера ме и говори промуклим гласом: „`Ајде Росо, `ајде Росо“, а сузе јој теку низ образе. Тек кад сам се заценула, успели су ме отргнути од мајке.

     Дијете је чудо, кад прође први страх, и када прихвати сурову стварност, брзо се прилагоди новој ситуцији. Онај усташа што га се нијесам бојала био је Меримин отац. Мерима и ја смо живјеле к`о праве сестре, заволила сам је, а и они сви вољели су мене. Кад се растужим, Емина ме узме у крило, милује ми косу и говори:“ Доћи ће мама, немој болан плакати“. Ја се привијем уз њу и тако заспем. Послије неког времена нијесам се разликовала од њи`ове дијеце. Облачили су ме као и Мериму. С почетка ми је било необично, ал` дијеца к`о дијеца брзо се привикну на све. Навикну се њи`ова дијеца на ме и ја на њих, не задиркују ме. Знају да ме штити угледна беговска кућа. Емину сам звала „нена“, то је нешто по њио`вом било између тетке и мајке, ал` ближе мајци. Касније кад сам окусила живот са свију страна, имам осјећај да ми је то што сам проживјела у њи`овој кући, најљепши дио живота. Била сам код њи` скоро четри године.

       Осјетила сам једног дана да се нешто догађа, видим неки муслимани се пакују и бјеже из вароши. Мени нико ништа не говори, са мном поступају исто к`о и до тада. И онда се деси све у једном трену. Било је то крајем љета, предвече. Сједили смо сви у кући: Есад, Мерима, Емина и ја. У кућу уђе стриц Петар са још двојицом. Стоји на вратима, а у соби мук. Есад устаде. Стриц га погледа и рече кроз зубе: „Је ли турчине, јел се тако турче српска дјеца.“ Есад ћути. Стриц погледа у ме па у једног од његови. Он ме подиже и изнесе напоље. Ја дречим к`о и онда кад су ме изнјели из логора. Из правца куће чу се неколико рафала и све се утиша. Однијели су ме у димијама у село.

        Мајка се на прољеће вратила из њемачког логора. Отац се никада није вратио. Остао је у Загребу. Његову јединицу је ослобођење ту затекло. Оженио се Хрватицом и добио два сина. Са мајком није био вјенчан. У оно доба нијесу се ни вјенчавали на селу, док за нешто не затреба вјенчани лист, ради каква доказивања, за дијечији доплатак или смањење пореза. Законски он је био неожењен.

       Питам: „Она жена у гају је била Емина?“
      „Да“, рече Роса, дубоко уздахну и настави казивати:

     „Ја сам се послије удала и родила дијете, женско. Умрло је са шест и по мјесеци. Стриц Петар се пропио, мајка је умрла од туге, а чо`ека сам изгубила у овој несрећи. Емина је до смрти `одала по вароши и није ни са ким причала. Неколико пута сам одлазила до ње и пробавала је вратити али не вриједи. Када дођем, гледа у ме, плаче и дршће, а онда се и ја расплачем и тако. Онда је дошао овај рат и ето у шта ми је прош`о цио живот.“

ЈУТРО

Молим те, Боже, одмери ми казну, хоћу да испаштам у овом животу.
Хоћу у новом да нађем савест празну, нећу да носим кајање и срамоту.

.      Јасно сећање често се јавља и подсећа на једно јутро из детињства. Мисао на тај догађај никада није изгубила снагу и сјај. Расла је, сазревала и тражила да вратим дуг, дуг који се враћа целог живота и то највреднијим делом себе.

     Ноћас, док брата водим у болницу, мења се правац мојих мисли. Све више ме осваја осећање да овај свет морално пропада. Смртоносне а невидљиве пукотине већ се јасно осећају. Остаће само сећање на оно јутро које је, као и свако друго, изронило из ноћи по којој су путовале звезде у вечитом поретку. Та ноћ и то јутро, прате ме свуда и обавезују стално.

     Имо сам десет година, а он седам, када је умрла мајка. Јака су сећања на плачљиву стрину која нас при сусрету помилује и кроз сузе каже «сирочићи», а ми се снуждимо.

      Те ноћи смо причали шапатом, дуго, да не чују други. Причали смо без реда и смисла, како то само деца раде. Шаптали смо један крај другог, а кухиња је мирисала на ватру и млеко. То је требала да буде његова последња ноћ у родној кући. Дошла је тетка да га поведе себи у Београд. Заспао је раздраган, а пробудио се тужан, са сузама у очима.

     Тетка га помилова по глави и упита:
     „Шта је, малиша? Не идеш преко света, брзо ће распуст и ето нас назад.“

      На трен се замисли, као да се двоуми да ли да се заплаче, или да се насмеје. Погледа нас и проговори гласом одлучног човека, који има јасан циљ пред собом:

      „Ноћас сам размишљао и мислим да је паметније повести бату уместо мене. У селу има школа од првог до четвртог разреда. Близу је, три-четири километра. Бата би морао пети разред ићи у другу школу, а до тамо има дупло више километара. Док ја завршим четврти, он ће осми, па ће нешто радити, а ја ћу доћи код вас и бићемо заједно.

      Кријући сузе, тетка се наже кроз прозор. По покретима тела знао сам да плаче. Нагло се окрете и рече:
      „Пакујте ствари, идете обојица.“
       Тако сам постао становник Београда.

       Куда ће ме одвести свесно и несвесно сећање на то јутро? Како без последица изаћи из свечане величине тог догађаја? Мучим се лекцијама из морала и стално оцењујем и пропитујем.

       Понекад се савест умири, или накратко замре, па ме пробуђена подсети да претходног дана нисамбио добар. Тада мисао кроз јасан сан призове детињство. Постидим се свих ситних недела и помислим да би пред оним дететом погнули главе сви јунаци античког доба.

       Кроз прозор болничког ходника, као кроз пукотину, види се стрма улица. Пролазе видним пољем пешаци и аутомобили. Не знам јесу ли окаснеле ноћобдије или ранораниоци. Када је јутру запосело своје место, сетио сам се милосрдне стрине и пожелео да загњурим главу у њено крило и да се сит исплачем.

САТ



Не могу изградити нови живот, опседају ме стара времена.
Не могу их напустити ни преболети, разара прошлост недовршена.
А сат тихо куцка моје време, у календар шаље потрошене дане.
На истоку, ево, већ лагано руди, чекам да сване јутро без ране,
па да се слатко насмејем својој заблуди.

         Струја је стигла у село педесет шесте године прошлог века. Шаљивџије причају да је те године изгинуло више људи него у трећој непријатељској офанзиви. Пекли су сељани прасад и јагањце, а шљива је претходне године баш родила, па су онако пијани љубили монтере и жице. Трезни то не би чинили, јер се сеоски човек плаши власти, a зазире од технике. Зна да му кухињска вага или зидни сат не могу наудити, а опет је опрезан када их узима. Жуљевитим рукама пажљиво навија сат и гледа у њега као у икону. Не значи му време толико да би морао знати да је баш сада десет сати и седамнаест минута. Дан дели у неколико фаза. Зна колико je далеко од зоре, а према сунцу процењује када ће мрак, па на време приводи крају започети посао.

          Пред Други светски рат имали смо у кући добар немачки сат. Стајао је на зиду у специјално израђеној кутији. Кутија је с предње стране била застакљена, а бочно је имала неколико отвора, како је говорио мајстор, да се сат не греје.

        Мајка је навијала сат мало више од половине предвиђених могућности, да се опруга не би напрезала. С времена на време подмазивала је механизам петролејом из лампе и брисала стакло од упљувака мува, које су улазиле у кутију кроз отворе за вентилацију. Никада га нисам чуо да звони. Мислим да је и за то био предвиђен, јер је имао на врху две шкољке и маљ између њих. Старији су се будили с првим петловима, да за ‘лада позавршавају послове, а нас су дизали из постеље по потреби. Надалеко се чуло за наш сат. Од када је у нашој кући, не знам. Стајао је у кутији и поносно гледао на нас са висине, а и ми одоздо на њега. Мирно је куцкао своје време као да је знао да је главна ствар у кући. Сматрали смо да је тачан. Нико није знао за други сат у селу којим бисмо га упоредили. Комшије су завидно погледале на њега, а ми смо господском равнодушношћу причали о њему. Дуго би он још куцао у кутији и муве би безобразно слетале и улазиле у њу до првих мразева, да није почео рат.

      Напали су нас Немци, исти они што су направили наш сат. Отац и стричеви одоше у шуму, а ми са мајком остасмо у кући. Када чујемо да иде каква војска, склонимо се са најнужнијим стварима и сатом у оближњу шикару. Вежемо пса за довратак кућних врата па слушамо како лаје када неко прође поред куће.

       У јесен четрдесет треће године изненада поче велика офанзива. Покрену се уплашени народ и крену у избеглиштво. На брзину смо спаковали најнужније. Мајка је извадила сат из кутије, замотала га у крпе и ставила у мању пртену торбу са две подвезаче. Веза торбу на смрсак да се не може одвезати једним потезањем узице и напрти је брату на леђа. Имао је шест година, али је озбиљно схватио значај поверене му реликвије, и правио се важан. Куцао је сат у торби првог дана, а ми смо стрепели да га ко не чује. Више га нисмо навијали ни вадили из торбе. Брат је чувао торбу, како у нашем крају кажу, к’о очи у глави. Није је скидао са леђа, срасли су као да су одувек једно. Када би негде заноћили, стављао је торбу под главу. При поласку мајка би тихо рекла:

      "Милане, торба."
        А он би шапатом одговорио:
        "Ту је."

        И са поносом је погледао у нас, носаче кукурузног брашна и нешто преобуке. Носио је торбу скоро две године. Толико је трајало избеглиштво.

        На повратку нисмо препознали кућу. Око ње је израсла зова и кисело дрвеће, а купине су исплеле вреже пред вратима као да нисмо ту годинама живели. Средили смо околину и кућу колико смо могли са оно мало алата и истрошене снаге. Дошло је време да сат заузме своје почасно место у кутији, која је још висила на зиду кухиње. Ставила је мајка торбу на сто. Муком је одвезала чвор, извукла замотуљак и пажљиво почела одмотавати крпу по крпу. Када је одмотала последњу, сви смо стајали крај стола. У гомили крпа лежао је камен величине песнице. Сви смо неверицом погледали у камен, па у брата. Он је стајао збуњен, па када се мало прибрао, за сваки случај примакао се ближе вратима.

       Висила је кутија, празна, неколико година на зиду. Неко се досетио да затвори бочне отворе те смо у њој држали со. Изгорела је педесет шесте године у огњишту крај ражња. Пекли смо прасе мајсторима када су нам увели струју. Сијалица је трептала и шкиљила бледожућкастим светлом те нисмо приметили да кутија гори док со није почела да пуцкета. Отац је извукао нагорелу кутију из ватре и преосталу со истресао на новине. Монтери су неубедљиво говорили како је штета лепе кутије. Отац их погледа и са сетом у гласу рече:

            "Знате ли ви, људи, да је некада у њој стајао сат."



КАКО САМ ПОСТАО ДЕТЕ ПАЛОГ БОРЦА

Уздрхтало срце к`о у врапца туче, у размеђи ноћи и ранога јутра,
не лежи овде последњи од јуче, већ храбро ћути први од сутра.

         Мислим да се нигде не сукобљавају патње и усхићења као у души ратног сирочета. У истом трену у његовом бићу јавља се понос и туга. Поносан је када помињу његовог оца који је дао живот за узвишене идеале, а тужан што га нема.

        Однедавно су ратну сирочад почели звати деца палих бораца. Могу вам рећи да лепше звучи и да сирочићи нови назив више воле. Нешто су старији од мене јер сам рођен после рата, а већ су сазрели. Добијају редовно стипендију и повремену помоћ. Васпитавају се сами по узору на очеве који су, по причи, били велики људи у свему.

      Уз поштовање које имам за покојнике причам причу. Трудим се да будем објективан али је тешко. Измешала се искуства и сећања и стална људска потреба да себе и своје представим лепшима него што смо.

      Ратно сироче или дете палог борца постао сам у возу, на релацији Сплит-Београд.

      Отац је пред крај летњег распуста замолио брата да ме поведе у Београд. Стриц је радо прихватио, јер је по нарави био човек који је лако кретао на пут. Био је носилац партизанске споменице и власник више ратних одликовања. Та одличја су му обезбеђивала и бесплатну карту за вожњу железницом. Због исказаног јунаштва предлаган је за орден народног хероја али га никада није прикачио на груди. Како је причао, није га добио због дугачког језика, а ја мислим да је ту неку улогу морала одиграти и ракија.

       У варош смо стигли за јутра, јединим аутобусом који је полазио зором из села, а увече се враћао под планину. Воз је по реду вожње пристизао у станицу вароши нешто пре поноћи. Не знам зашто су га уопште правили и називали редом вожње. Нико од службених лица није могао казати ни приближно време када ће воз доћи. Просто речено, стизао је кад га видимо. Тих петнаестак сати проводили смо одвојено. Стриц је у станичном бифеу пио пиво и ракију, а ја сам ишао до Уне. Гледао сам ситне рибе и бацао каменчиће у воду. Више пута сам долазио до стрица да га приупитам колико има до доласка воза, а он се смејао и нудио ме пивом. Прочује се по вароши да је стриц у бифеу те почну навраћати његови ратни другови на пиће.

       Стриц је имао небројано добрих особина. Био је пре свега леп човек, висок и снажан. Друге особине скоро да су се виделе као и ове физичке. Био је проницљив, срдачан и друштвен. Величина тих особина се огледала у томе што су увек биле ту свима на располагању. Био је вешт и дрзак у одбрани своје истине. За то време и за те прилике био је и лепо обучен. Бела кошуља, раскопчана до трећег дугмета, а маљаве груди давале су контраст белини. Сако никада лети није облачио, већ га је огртао тако да су рукави млатарали око њега док је жустро ишао.

        Ордење је звецкало и на левој и десној страни сакоа у ритму хода. Људи су га гледали са дивљењем и за сваки случај склањали се с пута.

        Нешто пре пола ноћи из тунела се нагло појавио воз. Стајали смо на станици у мноштву путника док је препун воз уз пиштање, шкрипу и у облаку паре улазио у станицу. Јурне нервозни народ на врата и прозоре воза. Знао сам да се стриц неће упустити у гурање и трку са осталим светом. Погледао је незаинтересовано у народ, ухватио ме за руку и повео ка локомотиви. Онако крупан и поднапит, и с ордењем на грудима које му је у оно време отварало сва врата, позва кроз прозор ложача:

      „Друже, има ли у твом возу мјеста за народног хероја?“
       Ложач одмах одложи лопату, гарав и знојав, го до појаса, са железничарском капом на глави стаде у став мирно и збуњено каза:
       „Сачекајте, друже, сад ћу ја.
       И нестаде у дубини локомотиве. После пар минута појави се на вратима првог вагона бунован милиционер са укриво закопчаном блузом. Позва нас да уђемо. Не знам да ли због мрака или страха не загледа одликовања на стричевим грудима. Уведе нас у мали купе и понизно рече:
     „Опростите што вас нисам сачекао на перону, ако вам што затреба само ме зовните, бићу код машиновође.“
      Купе је био луксузно опремљен у поређењу с другим деловима воза. Клупе су биле пресвучене тамноцрвеним плишом. Имао сам осећај да смо милиционера отерали са легала. Купе је још мирисао на њега.

       Излазио сам неколико пута у ходник, више да бих видео где је милиционер и да ослушнем о чему прича са ложачем. Када ме виде милционер устаде, помилова по коси као да сам му род рођени и домаћински рече:

      „Што, мали, не спаваш? Иди, брате, лези кад ти се дало, а ја ћу те пробудити кад стигнемо у Београд.“
        Бојао сам се да ме не пробуди пре Београда.

        Пео сам се у ходнику на испупчење испод прозора и са обе руке висио на ручки за отварање. Гледао сам светла у даљини како промичу у супротном правцу брзином воза. Иза мене су стајали путници. Само они храбрији или са некаквом значком ударника усуђивали су се ући у елитни део воза. Посматрао сам у окну, као у огледалу, њихова лица. Воз је ритмички клопарао, одбројавао је прагове, а стриц је дремао на клупи. Не знам да ли случајно или намерно, из ходника се видео сако с ордењем. Путовање би се лепо окончало да воз није наишао на мост, а морао је. Испред њега се испречила река Сава на свом вечитом путу ка Дунаву. Железнички мостови су имали незграпну металну конструкцију кроз коју је пролазио воз. Због брзине, при преласку преко моста, воз је правио јак и необичан шум. Када је те ноћи нагазио на мост, уплашено сам се тргнуо и главом ударио путника који је стајао иза мене. Липнула је крв из носа. Вероватно од изненадног бола, није се могао контролисати те ме дограби и окрену себи. Замахну да удари, стриц у трену искочи из купеа у чарапама и кошуљи и ухвати подигнуту руку. Милиционер дотрча из локомотиве са палицом у руци, а стриц се разгоропади:

        „Ти ћеш да тучеш дијете палог борца. Како те није срамота, реакционару један.“
        Милиционер дограби крвавог путника за другу руку и повика:
       „Буди миран и полази испред мене.“ И одведе га у локомотиву. Шта је после било, стварно не знам. Стриц ме је увео у купе и до Београда нисам излазио у ходник.
        Никада нисам заборавио лик тог човека. Мислим да бих га и данас познао да га негде сретнем. Целог живота ме прати његов прво болни па зачуђени поглед. Подсете ме често разни догађаји на њега, те ми изазову мучно осећање кривице. Свако ново подсећање увећава моје дугове. До краја живота остаће кајање. Осећај те кривице из младости научио ме је да праштам без речи.
      Воз је ушао у станицу са дугачким писком сирене. Сачекало нас је топло београдско јутро и тетка. Пита како смо путовали. Стриц се накашља и немарно каза: „Добро, а могло је бити и боље да на овоме свијету нема толико бена и будала.“
      Милиционер и ложач су нам пријатељски махали са прозора локомотиве. Окретао сам се и гледао у њиховом правцу све док нисмо замакли у пролаз што води Карађорђевој улици.




СТАРО КУМСТВО


Паметнији сам од мога, а и он је био од свога.
Надовезују се нараштаји, искушења се кушају.
Очеви упорно говоре исто, а деца не слушају.

           Оно што син види док ствара од оца недостижан узор не може бити стварно, нити то игде постоји. Гледано из дечје перспективе, када нисам знао што сада знам, и мој отац је био величина. Данас, када свет пажљивије процењујем јер ми се свашта издогађало, могу мирне душе рећи: Боже ми опрости, отац је у најмању руку био чудан човек.

          Вратио се из Америке са добровољцима на Солунски фронт. У том делу аутобиографије има велику празнину. Недостаје му негде око седамсто километара простора и неколико месеци. Причао је о догађањима од Солуна до Лесковца, па одједном стигоше у Загреб. Као дете нисам запажао ту празнину нити сам се питао како је прелетео тај део ратишта. Истину сам дознао касније од његовог френда Лазара Адамовића званог Лаки. Отац је у раној младости отишао са Лакијем у Америку. Вратили су се на позив отаџбине да је бране. Лаки се у Словенији, пред крај рата, прикључио савезницима и отишао опет у Америку, а отац је остао у завичају. Пред други рат из Америке је стигао Лаки са нешто долара у џепу панталона са једном ногавицом. Нога му оста у шумама изнад Мичигенских језера. Лакијеве приче отац није ни оспоравао ни потврђивао. Бранио се млако, кроз осмех јер му је истина пријала. Из приче сам закључио да га је негде око Лесковца нажуљала цокула. При превијању ране у енглеском шпиталу, како је казивао Лаки, отац се заљубио у болничарку Сали и развила се обострана љубав. И ко зна докле би отац стигао да се Сали није разболела од Шпанске грознице и умрла негде испред Загреба.

          Лаки и отац су често причали „по амерички“ са нашим нагласком и употребом неких речи и мени знаних. После неколико месеци све сам их разумео.

         Говорили су за оца да је потегао први пушку у нашем крају на почетку другог рата. А када је дошло ослобођење, ништа није тражио, нити је шта узео. Не могу казати да га нова власт није поштовала, били су то његови ратни другови. У откупу намирница нису му одређивали велике квоте као другима. Извео је бика из штале и однео више жита него што су тражили, а збуњеном одборнику је рекао: „Није ово само за моју кућу, ово дајем и за мог кума, који је сиромах човек, а ви сте му разрезали више него мени:“ Кум је имао кравицу мало већу од козе и неколико оваца. Тог дана је дошао да се захвали оцу. Каза да му та крава храни троје деце и да никада, ни он ни ико од његових, неће заборавити кумство и очев поступак. Кумство је за оца било светиња. Брат и ја смо излазили пред кума и љубили му руку, а он је говорио:

      „Кумићи моји, очи моје златне“, и давао нам по јабуку или коцку шећера.

       Брат је био старији од мене и почео је од оца добијати озбиљније послове и лагано је преузимао домаћинство. Мене су намеравали послати у школу те ме нису ни обучавали сеоским работама.

         Неколико дана пред мој одлазак у град дође пред нашу кућу кум. Водио је ону кравицу везану пртеним уларом. По уобичајеном поздраву рече да је пошао до Адамовића, чуо је да имају некаква вочића, а шаруља тражи бика. Рекох:

        „Тата, да пустим нашег Пероњу, још није отишао на пашу, да кум не иде на толики пут.“ Отац ме погледа строго и тихо рече да кум не чује:

         „Мали, буди миран и гледај своја посла.“ Ништа нисам разумео и стрепео сам шта ће бити када кум оде. Отац нас никада није тукао, није чак ни глас повисио али смо га се бојали. Касније сам схватио да је то било поштовање а не страх. Када остасмо сами, отац рече:

       „Седи, мали овде испред мене да ти нешто објасним. Никада се немој уплитати када старији разговарају. Ти ћеш сутра отићи у Београд па не бих волио чути да не поштујеш старије и да тамо кога називаш како не треба. А што се тиче нашег Пероње и кумове Шаруље, то не иде. Наше куће су кумовске од старина. Нисмо само ми кумови, кумови су и наша говеда, коњи и овце. Када нас не буде, а ти и кумић постанете главе кућа, радите како вам драго, док је мене и мог кума, биће овако.“ Ништа нисам разумео али сам прихватио као део његовог односа према свему.

      Адамовићев во је знао да није ни у каквом родбинском односу са Шаруљом. Добро је обавио ненадани посао на опште задовољство кумових укућана, а и нас. Отелила је Шаруља лепо и здраво теле. Док сам завршавао школе, имања су преузели наследници. Наше - брат, а кумово - његов најстарији син. Остало је старо поштовање, а кумство смо обновили када се брат женио.

        У граду нисам пустио корен, бетон би тврд па се не примих. Осећао сам се сигурније и пријатније међу својим сељанима, а опет ни на селу нисам био баш риба у води. Док је постојала стара очева кућа, имао сам некакву слободу и сигурност. У новој, што је брат уз моју помоћ сагради на темељу старе, био сам гост. Нисам се осећао комотно као у родној кући нити сам је тако доживљавао. Не могу казати да је брат што грубо рекао или на други начин показао да је он ту газда. Нисмо се ни поделили, а мислим да никада и нећемо.

При одласку на море свраћали смо код брата. Дочека нас лепо. Останемо неколико дана, окрепимо се и опскрбимо намирницама. Прошле године, док смо се поздрављали, при одласку брат ми рече:

     „Када пролазиш кроз варош, сврати до Марка ветеринара, реци му да дође осеменити краву, има неколико дана како риче.“

      Упитах: „Зар у селу нико нема бика? Грехота је против природе.“
     „Има кум расног швајцарца али нећу да је водим код њега.“
      Присетих се како је отац говорио да су њихова крава и наш бик кумови, сада је обратно, а све је исто. Брат одмахну руком и рече промуклим гласом:
      „Какви кумови, где стока за то зна, и људи су изгубили старо поштовање и позаборављали обичаје. Нећу да је водим код кума јер тражи десет марака да припусти бика. Док не платиш, не изводи га из штале.“
     Кажем: „Ако немаш паре, платићу ја.“
      „Не ради се о парама, скупљи је Марко ветеринар. Не могу куму да дам ни динар када се сетим да је отац распарио бикове после рата да би њима сачувао краву.“
        Променила се времена. Не знам шта би данас рекли и како би ово разрешили стари кумови што леже на истом гробљу, свако у делу који припада његовом засеоку.


НА ТУЂЕМ ГРОБЉУ ГОСТ


Најдубљи је понор када нада гасне,
тад тишина болно потопи човека.
У самртном муку мисли нису јасне,
из срца се чује тутњава и јека.

         Данас сам сахранио брата Душана. Увек се на гробљу осећам нелагодно и када примам и када изјављујем саучешће. Не волим фразе, а немам ни правих речи да утешим.
         Мој брат Душан је умро од туге. Од када су избегли неколико пута сам га возио на Орловачу. Чује да је неко умро из старог краја па каже и не помињући покојника:
        „Идем да се видим са земљацима.“
        При повратку ћутимо, стегли утисци. За покојника каже:
       „Смирио се још један паћеник.“

         Не могу данас казати - смирио се Душан. То што је сахрањен на Орловачи теже ми пада од саме смрти. Знам колико је волео завичај. Никада се није задржавао дуже од недељу дана код нас у Београду. Изненада се почне спремати за повратак, па каже:

       „Идем оним вечерњим. Не могу овде заспати, већ две вечери бленем кроз прозор, а тамо спавам од првог мрака до зоре. Устанем са освитом. Изађем пред кућу, а Грмеч испред мене ћути. Чујем шум крви у ушима, тишина легла по гају, а у ушим нешто тишти.“

        Данас га баш притисла тишина. Са Орловаче се виде Железник и Сремчица а Авала иза њега.Чини ми се да би ми било лакше да је планина испред њега. Са гробља у завичају види се Грмеч. Говорио је:

      „Кад умрем, овде ме сахрани, шуму да гледам.“
       Кроз шалу сам му говорио, тада ни смрт нисам озбиљно схватао:
       „Твоје је да умреш, а ја ћу те сахранити к`о Турчина, усправно и плитко, па у шуму гледај и дању и ноћу.
       Као деца смо чули да наше муслимане тако сахрањују. И још много тога погрешно смо чули.

       У тешким тренуцима мисли ми одвуку споредне ствари. Организам је чудо, као струја коју никад до краја нисам разумео. Избије некакав осигурач, па не ради. Када невоље заређају, схватим да је сва људска историја јадна. Сигурност и спас налазим у детињству, у том осигурачу који ме штити или бар дозвољава да горим тихо и са мање бола. Најтежа је прва ноћ по сахрани. Туга прелази у бол, у тупу омаму из које ћу изаћи као окаљено гвожђе. Прегрејан па нагло охлађен прснућу или ћу са јутром челик постати. Склопљених очију чујем му глас: „Почео сам стицати мудрост сада када ми више не треба.

     Патио сам док сам губио једно по једно, а када сам изгубио све, осетио сам олакшање. Дошао сам поново на своје. Изгубио сам само оно што нисам донео на рођењу. Го сам се родио, го ћу и умрети. Све што сам изгубио могао сам и да не створим. Зато ме тај губитак и не боли. Боли ме ово што је снашло тебе поред мене. Тежак је живот о туђем сомуну, говорили су наши стари.“

       Љутим се на те речи:

      „О чему причаш, ни оно што други примају од Црвеног Крста није туђи хлеб. Ти ниси избеглица, ти си брат. Како може бити избеглица неко ко има брата овде? Нисам те пријавио Комесаријату за избеглице, ово овде је твоје као што је оно тамо одувек било моје, да нема оног тамо, неби било ни овога овде.“ А он каже:

      „Ради како хоћеш, само ја знам да су сви они што су дошли пре мене у тешкој завади са својим домаћинима, а зашто – не знам.“
     Тешко смо се уклапали у нови живот, у заједницу нуждом наметнутој. Унели смо у однос свако своје навике, супротне до крајности, како само могу бити различити село и град.
       Данас су неки други људи дошли на Орловачу да виде земљаке, а повод је био мој брат Душан. Чујем како неки говоре да је умро `нако из чиста мира, а само ја знам да је утихнуо од големе туге.


СЛУЧАЈ ДРУГА ТРАЈКОВИЋА

Пријатељство се ствара, оно као љубав спонтано настаје.
Живи у човеку потреба стара, старија од памтивека.
Чами у нама пећинска навика, да се човек наслања на човека.

         Када је жагор у сали постао неподношљив, секретар се накашља гласно, како и доликује човеку његовог угледа и ранга. Устаде и повишеним гласом започе дискусију:

         „Другови и другарице, молим за мало тишине, па да почнемо са радом. За овај састанак предлажем следећи дневни ред:

         Тачка 1. Безбедоносна ситуација у свету, са освртом на улогу комунистичких партија Америке и Енглеске.

         Тачка 2. Случај друга Трајковића и

         Тачка 3. Слободна дискусија. Видим да се међу вама налази господин Никола. Како је овај састанак дефинисан као отворени, могу му присуствовати сви заинтересовани грађани, те и господин Никола. Да би све било јасно и да прецизно разрешимо све дилеме, дозволите ми, другови и другарице, да се обратим нашем уваженом госту.

      Господине Никола, драго ми је што вас видим међу нама. Да ли то значи да сте прихватили фактичко стање и да желите постати члан наше партије?“

      Никола устаде како налажу манири васпитаног човека и смирено рече:

     „Друже Илија, нисам дошао да се учлањујем у ваше друштво. Ви добро знате мој став о свему, те се чудим како сте могли тако нешто и помислити. На почетку бих вам хтео казати шта ми смета. Вређа ме иронија у вашем гласу када ме ослољавате са „господине Никола“. Сећам се добро прошлих времена када сте на овом истом месту са поштовањем изговарали моје име. Овде има људи који то још добро памте. Ваше понашање из оног времена у мени изазива гађење. Никада ни од вас ни од било кога нисам тражио да буде понизан. Никада нисам био ни груб, ни осион. А био сам власник, или како би се рекло, апсолутни господар фабрике.“

     „Променуло се време, господине Никола, некад било ваше, а сада је наше, ја сам био лојалан и радник и грађанин док је било ваше, а ви то можете називати како хоћете. Од вас очекујемо да се у наше уклапате и да не саботирате рад управних органа фабрике.“

     „Знам ја то добро, друже Илија, свестан сам опасности времена у коме живимо. Сматрам да је промена процес који траје. Можда ћемо дочекати нову промену или, по мени, повратак на старо. Сви добро знате да је ова ваша фабрика некада била моја.“

       „Одузета вам је, господине Никола, зато што сте радили за Немце у доба окупације.“

       „Да, фабрика је радила све време рата. Производила је ручне млинове за млевење кафе које су и Немци куповали као сувенире. Фабрика је радила и ви сте Илија радили у њој. Требало би ваљда, када се мени променуло, и вама по тој логици нешто да се промени. Требало је и вама нешто одузети. Радили сте и примали плату. У зиму четрдесет треће ви сте, друже Илија, добили новчану награду. Продали сте Немцима те године највише млинова. Требало вас је бар на три дана притворити ради тога. Али што је ту је, нисам дошао на ваш скуп да са вама расправљам о томе. Ниси ти ни меродаван ни дорастао саговорник мени на ту тему, друже Илија. Не интересује ме ни улога комунистичке партије Енглеске у новонасталој ситуацији. Енглези ни онда, а ни данас нису била на вашој страни. Замолио бих, ако може, друга тачка дневног реда да буде прва. Заинтересован сам за случај друга Трајковића. Молио бих, ако мој предлог не ствара какав проблем и не квари програм вашег састанка, да то уважите. Тако бих ја могао раније напустити скуп, а ви после сами видите шта ће те са Енглезима и Американцима. Зашто сам заинтересован за случај друга Трајковића? Прво, зато што сам ја допринео да његова невоља постане случај. Друго, знајући вас и став ваше партије, другу Трајковићу се не пише добро. У најбољем случају, избацићете га из чланства. Знам колико му је стало да буде ваш члан, иако не знам зашто.“

      У сали је владала тишина. Друг Илија је то протумачио као сагласност за промену дневног реда, те дозволи Николи да настави.

       „Оптужујете Трајковића за сарадњу са страним силама. Не оспоравам да је Трајковић добио из Америке пакет. У пакету му је послат јапански транзитор. Другови, Трајче није ни знао да ће добити тај транзистор. Сви добро знате да је он неписмен човек, скоро да не зна ни да се потпише. Транзистор је добио од уредника радија „Глас Америке“ као награду јер је тачно одговорио на постављено питање. Где је Трајче могао слушати „Глас Америке“, и како је он могао знати ко је био Хувер Џон Едгард? Само код мене могао је слушати радио. Господо, или другови, кад сам ја укључивао радио и слушао те империјалистичке лажи, Трајче никада није хтео да ми се придружи. Брзо би излазио у двориште. Говорио је да му је забрањено да слуша и Русе и Американце. Мени су узели све, и фабрику и кућу у Влајковићевој улици. Сви знате да станујем у фабричком кругу, у бившем кабинету мог покојног оца. Друг Трајковић ради као ноћни чувар у овој вашој фабрици. Ради сваку ноћ и сваки дан, а како то дозвољава ваше хумано друштво, не знам. Наместио у управној згради испод степеница себи некакву логу, те одрема мало када сте сви у фабрици. Ноћ дугачка, а нас двојица сами у кругу, као у логору, свако има својих брига. Он не сме да спава због посла, а ја не могу. По сву ноћ причамо, немамо много заједничких тема ни интересовања. Какав озбиљан разговор могу да воде неписмени ноћни чувар са Космета и бивши фабрикант из Београда. Ја говорим течно више страних језика. Имам две факултетске дипломе. Не хвалим се, само покушавам да прозрем у сурову стварност. Мислим, која то виша сила режира путање наших живота? Која то судбина састави и укрсти моју и његову стазу? Да смо се пре овога где срели, ни случајно не бисмо остварили контакт. Он се не би усудио прићи, а ја не знам шта бих га тада питао. Време нас зближило, постао ми Трајче некако симпатичан и драг. Видим поштен је човек и има здрав резон. Тако сам једне ноћи, слушајући „Глас Америке“ дошао на идеју да у његово име пошаљем одговор на наградно питање. За његову несрећу, када хоће оно баш хоће, извукоше њега. Сви ме добро знате. Већина вас је радила и у оној мојој фабрици и знате да говорим истину. Ако искључите Трајчета из партије, неће доћи до потреса светских размера, а ви нећете ни приметити да га нема. Познајући себе, а и њега знам, биће нам тешко. Њему, јер у вама види остварење пролетерских снова, а мени, јер сам узрочник његовој невољи.“

     Друг Трајковић је слушао погнуте главе. На секретаров захтев да се изјасни, кратко каза:

     „Како каже друг Никола и ви како рекнете. Неће се љутим ни на вас ни на њега, он је добар човек, а транзистор ће да га онодим, све ће да га изломим у пресу, ће направим од њега парче.

ПРИЧА ИЗ КИКЕВЦА

Ово јутро опроштај нуди, заборавићу све заблуде,
све што се дешавало и што добих од злих људи.
Заборавићу све што је старије од болести и зла.
По даљинама блудим, иза живота а испред смрти,
и док се прича иста врти, гледам да не полудим.
Газим бос преко планина и свима опроштај нудим.
Компромис је моја најбоља особина.

    Ову причу ми је испричао Душан са Чубуре, звани мали Дуле. Тачније речено целу представу извели су, само за мене, он и Миле келнер у познатој Чубурској кафани које више нема.

    Тог поподнева ушли смо у кафану јер је Дуле кроз прозор видео Милета. Кафана је била скоро празна. Представља ме Дуле, а Миле прети прстом и кроз смех каже:

     „Велиш, твој млади колега, а ја помислио да није народни херој.“

     „Какав херој, Миленце, зар не видиш да је ово млад човек. Довео сам га да он тебе види. Стално те помињем и причам како се некад живело, а он не верује.“

    „Ниси му ваљда причао и за оно?“

    „Нисам, Миле, свратили смо нешто да попијемо, а ти ако хоћеш причај сам своју бруку.“

    Задиркују се кроз смех чубурски скојевци. Када су видели да сам се примио, започеше причу коју су највероватније до сада препричавали кад год се сретну. Прво почне Дуле, а када дође место где почиње Милетова рола, он настави. Као у позоришту.

    Дуле: Негде педесет и треће седели смо Гуља, ја и Јова Фирга онде у ћошку, за оним столом где седе они чупавци. Добили смо паре за некакав приватни посао и свратили да залијемо и нешто да поједемо. Кад год се дочепамо каквих ванредних новаца, свраћали смо у ову кафану, због добре клопе а и ради Миленцета. Волим га, брате, много. Одрасли смо скупа на Лекином брду и преживели некако рат. Рат нас је затекао у најгорем узрасту. Нисмо могли међу омладинце, а осећали смо се одраслијим и зрелијим него што јесмо. Били смо клинци, четрнаест-петнаест година. Лоше доба и за мирно стање, а камо ли за рат. Седнемо за онај сто. Донесе Миле прокислу чорбу и ту се грдно завадимо. Претим ја Милету, ал’ пргав и Миле. Скочи те нас изјури из кафане. Чупам коцку из калдрме да га погодим док је још на вратима. Не да Гуља, ухвати ме око паса па ми шишти на уво: „Јеси ли нормалан, разбићеш излог. Знаш да друг Лека долази овде, све ћеш нас отерати у Падињак“. Смирим се брзо па кажем Милету да ћу га пријавити инспектору кварта. Миле се смеје и вели, можете и ти и он да ме уватити и показује, знаш где. Видим, не може шут са рогатим. Крије се Миле иза Леке али се ни ја не предајем. „Добро Миле, кажем, зажалићеш због овога, наместиће теби Дуле зврчку.“

      Нисмо неколико недеља долазили у кафану. Пред двадесет девети новембар, а то је тада био велики празник, наплатили ми добре паре од Власте предузимача па хоћемо на ћевапчиће и пиво. Рачунамо, да се Миле одљутио те свратисмо. Уђемо и седнемо за овај сто до врата за сваки случај. Миле нас мрзовољно гледа и одмерава. Кад је пришао столу кажем: „Извини Миле, знамо се од рођења, нисмо од јуче. Били смо скојевци на брду у оно тешко време па сам рачунао да нећеш замерити“. „Знамо се, Дуле, толике године, рече Миле, шта је било било је. Људи смо, опрости и ти мени па да идемо даље. Нема љутње“. Наручимо по две порције ћевапа и лавор салате. Миле донесе по ракију и барена јаја на његов рачун као гест добре воље, како би ови данас рекли. Кад нам је донео ћевапчиће у кафану уђоше Бора кнез и Раде зврндов, а за њима неприметно, као да се увуче, шмугну још један човек.

     Тада причу настави Миле:

     Бора и Раде седоше за онај сто (и показује негде улево), а ја одмах пођох за шанк. Знам шта ће наручити као што сам знао где ће сести. Стални су гости, воле и да се побију али су добри другари. Знамо се сви између себе, коментарисали смо и ону нашу свађу. Нисам закључио да су на Дулетовој страни. Док сам послуживао пиће, погледам где је онај трећи. Код чивилука је стајао мени непознат човек. На њему громби капут и шал, а испод се види бела кошуља и кравата. Лепо и богато обучен за оно време. Нешто није како треба а не знам шта. Приђем, делује ми нормално у лицу. Кад га боље погледам, пренеразим се, висе му рукави од капута. Видим, човек нема руке, ниједну. Тужно ме погледа и тихим гласом каза: „Друже, не знам како да вам кажем али ја сам у великој невољи“. Питам могу ли како помоћи. Каже: „Можете али ми је непријатно“. Рече неко име и да је народни херој. Жена га оставила пре три дана и од тада ништа није јео. Пара има али нема руке а, више би волео да је обрнуто. Кажем: „Нема проблема, молим вас, код нас ће се поштовати хероји и инвалиди, бар док сам ја овде управник.“ Скинем му шал и капут и поставим га за онај сто до шанка. Попије ракију из два пута ја га појим. Успут служим и ове остале. Храним га к’о мало дете, све сечем ћевапе на пола па му дајем онако у пролазу. Кад нема наруџбина, седнем преко пута њега па га нуткам. Поједе двајес ћевапчића. Загладнео човек. После јела каже, попио би шприцер али га срамота, доста ме је већ намучио. Љутим се. Како непријатно, па мени чини част помоћи таквом човеку! Тада се поштовао и ударник рада, а камо ли народни херој. Када се најео и напијо, показује брадом на унутрашњи џеп сакоа. Извучем новчаник а он пун к’о око. Вадим паре све са два прста, да се види, а он навалио да ме части. Нуди дупло више него што је изнео цех. Нећу ни да чујем, он се љути и скоро се заплака. Ајде да га не љутим, узмем за једну ракију. Кажем: „Док сам ја, друже, овде и док се ви не снађете, увек ми дођите. И ја сам био скојевац“. Све погледам према Дулету и осталим, сав сам био поносан на себе. Устаде да пође. Рече да му капут само огрнем, лакше ће га збацити кад дође у стан. Однесем вино овим угурсузима, а он још стоји испред шанка, замишљен. Питам тихо: „Треба ли још што, друже“ и он шапатом одговара. Каже:“Треба, треба ми пиштољ да се убијем овде на лицу места. Јебем ти овакав живот“. Тешим га и питам могу ли још шта учинити за њега. Он се снебива, очи му пуне суза. Шапатом ми каза, хтео би да мокри, а не може сам. Уведем га у клозет и откопчам шлиц. Обдарен херој, к`о црнац да га је правио. Усмерим га у чучавац он ме гледа и молећиво каже: „Е, мој пријатељу, док сам имао руке волио сам да га трескам док мокрим“. Кажем, нема проблема и трескам га равномерно, к’о да је мој. Закопчам му шлиц и отворим врата, пропустим га да уђе у салу. Како је крочио унутра, збаци са себе капут и извуче руке испод сакоа и повиче: „Дуле, Дуле, тресн’о га је седам пута, опклада је моја“. Стојим онде пред оним вратима клозета, а они се ваљају од смеха. Када смо се мало прибрали, Дуле ми рече: „Нема љутиш, Миле, то ти је за оно, можеш да ме уватиш, сад смо квит. Иди лепо опери руке и донеси и нама и теби по пиће да ово залијемо, ваља се.“

      Гледају ме стари другари, важу какав су утисак оставили на мене. Смеју се и жале за добрим старим временима. Миле каже да му није страшно што га је здравог хранио и појио, ни што му га је вадио али оно трескање никад неће заборавити и кад-тад ће вратити Дулету дуг. Дуле се смеје и каже: „Обавезно Миле, само ми јави на време, кад нешто смислиш да пре тога попијем таблету за смирење, да се не нервирам после.“

УРАМЉЕНА ФОТОГРАФИЈА

У страшном је положају свако ко моли.
Ништаван под туђом ногом, док тражи душа га боли,
понизност понос коље. Постаје роб без сна и мира,
зависи од туђег хира или од нечије добре воље.

     Неко је предложио да и ми дамо допринос непролазности. Гласали смо и предлог је једногласно прихваћен. Локацију нам је доделио општински комитет, а стручњак за хортикултуру одабрао саднице и исцртао линије. Копали смо рупе и побадали гранчице у беле крстаче где су се линије пресецале. У недељу смо посадили осамдесет и осам Канадских топола за трајно сећање на недавно преминулог вођу.

      У већини кућа и у свим радним просторијама, и то на видном месту, стајала је урамљена фотографија нашег покојног вође. Постојала су два основна модела фотографије. Моју је канцеларију красио вођа у грађанском оделу, а мени се допадала она друга. На њој је вођа био приказан у партизанској униформи, а снимљена је негде на Зеленгори четрдесет треће године. Мислим да не бих успео набавити жељену фотографију да нисам био секретар партијског огранка у предузећу. Умотао сам стару у папир и спаковао у орман испод одложених фасцикли.

     Та партијска функција је и обавезивала. Морао сам се прихватити незахвалне дужности повереника за заштиту предузећа. Никада ме није привлачио полицијски посао. То је наука која се не може научити или си рођен за то или ниси. Активисти друштвене самозаштите и високосавесни радници пријављивали су сумњиве случајеве и упозоравали на кога би требало обратити пажњу. Када општа опасност поремети пропорције, и ситнице постану важне. После неког времена распитивали су се шта сам предузео, па ако процене да нисам био довољно строг, саветовали су да би ипак требало обавестити државну безбедност јер никада се не зна. Нисам никога пријавио, те нико није претрпео ни физичке ни психичке болове везане за мој посао. Био сам у тешким временима заштитник предузећа и чувар лика и дела покојног вође.

      Време је свему нашло меру. Спласнуо је и мој занос па ми оно доба делује више смешно него страшно, иако није било баш безопасно и наивно. Не бих га поредио са страхотама у доба Инфор-убироа, али и у ово моје време могао је мрак појести човека. И тада је била актуелна пословица: „Када се удруже двојица без душе, трећи остане без главе.“

     Свега је било у том смутном времену. Један догађај ми је остао у сећању, јер пластично осликава наше карактере и оно што скривено живи у нама.

     Тог понедељка при доласку на посао извести ме портир да од јуче молери крече радне просторије. Рече да их је обилазио више пута и да су му сумњиви. Не певају док раде, не коментаришу политичка догађања ни спортска збивања, не пију пиво. Ћуте и раде. Тих дана, као случајно, пролазио сам поред њих, и мени су били сумњиви. Долазили су на посао тачно у минут. У одређено време као да их је неко позвао трубом окупљали су се у просторији где су сместили свој привремени штаб. Тихо су разговарали док су јели оброк донет од куће. Без речи су одлазили свако на свој посао и настављали тамо где су стали пре пола сата.

       Негде, када је њихов рад био у пуном јеку, пред крај радног времена, дође њихов пословођа код мене. Говор и држање давали су утисак да се ради о господственом и образованом човеку. После уобичајеног поздрава рече тихим гласом:

      „Знам ко сте и коју дужност обављате, и знам да је ваше предузеће значајно за заједницу. Ми о томе водимо рачуна као да је наше. За своје људе гарантујем, дуго радимо заједно и добро се познајемо.»

       Да придам себи значај рекох:

      „Знам и ја све о вама, посао којим се бавим тражи да будем обавештен. Пре него што сте дошли, распитао сам се.“

        „Видите, господине, то јест друже, зависи кога сте питали. У сваком случају, ви онда знате да ми припадамо другачије верујућим. Ми никада не радимо суботом. Имали смо ради тога разних проблема од нетолерантних људи. Дугачак је дан, а простор где радимо сужен, те се нешто оштети док радимо. Другима би рекли, десило се, а нама се приписује као намера. Стрепимо због трапаво казаног или због ситне штете да нас не прогласе непријатељима државе. Мисао о постојању кривице уселила се у мене као болест. Стална бојазан је гора од изречене казне.“

     Кажем да сам атеиста али да се слажем са њим и да не гледам површно на деликатне ствари. Погледа ме веселије и настави:

      „Мило ми тако нешто чути. Нисам данас случајно дошао до вас, десило се нешто страшно. Дошао сам да од мене чујете истину. У вашим рукама је и глава и мач, па радите по савести. Нећу вам замерити. Мој млади колега случајно је оштетио слику покојног вође. Када смо припремали зидове за кречење, скинули смо слику и ставили је поред ормана. Склизнула је на под, вероватно од промаје. Ходао је колега са мердевинама и гледао у плафон. Када је прснуло стакло, видео је шта је направио.“

    Показује слику изнад моје главе и објашњава колико је оштећена. Скидох са зида мог маршала и рекох:
    „Верујем да је било како кажете. Донесите ону слику, а ову однесите тамо.“

     У петак су довршили посао, како је и било предвиђено уговором. У колони један по један прилазили су да се поздравимо. Стали су уза зид један до другога и немо слушали поздравни говор свог пословође.

     „Господине, сада вас могу тако ословљавати јер сам се уверио да то и јесте. Дошли смо да се поздравимо и да вам се захвалимо на разумевању. Молим вас да упишете број мог кућног телефона. Колеге су предложиле да вам кажем да ћемо вам омалати стан о нашем трошку када нас позовете».

    Дограбих телефонску слушалицу и као строго рекох:
    „Слушај, мазало, још није касно да зовнем оне моје из државне безбедности.“

     Насмејаше се у хору и један за другим изађоше у ходник. Данас када се сретнемо, смејемо се оном догађају. Застрашујем их да још чувам ону слику, а они се тобоже плаше. Наговарају ме да у суботу дођем у њихову цркву, само да видим шта раде. Кажем:

     „Касно је за мене, почео сам помало да се крстим у мојој цркви.“

      Ноћима у бесаници анализирам шта се све издогађало и шта је све прешло преко мене или ме дотакло. Пре него што заспим, помолим се Богу (невешто и неубедљиво као сваки почетник) и у себи кажем:

    „Добро је да је ишта од мене остало.“


ПИСМО ИЗ ВОЈСКЕ

Вољено биће нема мана, оне су попут облачног дана,
када сунце по њима сине, претворе зраци мане у врлине.

         Гледам пожутелу фотографију. На бетонској писти поред мене седи Илија. У полукругу чуче око нас њих деветорица.Изнад њих у два реда стоје остали. Збијени смо један уз другог да станемо сви у објектив фото-апарата. У позадини се виде зграде, а испред њих групе сличне нашој. На полеђини пише: Ријека, 22. октобар 67. г. Заклетва.

       Давно је било, а још се јасно сећам ликова и имена, згода и незгода из тог времена. Сећам се и речи заклетве и бољег ручка тог дана и чаше црног вина од ког сам се напио као да сам литар попио. Измами сећање слатки уздах за старим другарством, ничим неисквареним. Гледам лепе момке, танке, нагло израсле, тек пунолетне. Нетремице посматрам војника изнад мене на фотографији, и он гледа у мом правцу без трептаја, укоченим очима и као да пита: „Ђе си, ба, стари друже.“ Док гледам насмејана лица имам и осамнаест и шездесет година у истом тренутку. Када сам се вратио у право доба, прво сам се сетио писма које сам писао Мерими у Добој у његово име.

      Дуго ме је проверавао и темељно испитивао. Када се уверио да ми може веровати и да знам и да хоћу, рекао је директно шта од мене очекује. Наредних неколико дана испитивао сам и ја њега, кришом да не чују други. Прикупљао сам податке о Мерими и о њиховом односу, а када сам ушао у свет слатких тајни, написао сам писмо на обе стране белог папира. Између кантине и кухиње прочитах му писмо. Отворених уста слушао је вечити излив љубави. Допало му се, те га адресирах на њену рођаку, а у загради написах „за Мејру.“ Дадох му да га пошаље.

     После неколико дана каза да га још није послао, а мисли да неће. Не би да ме увреди али рече:

     „Знаш, не мерем га послати. Није да ти не знаш лијепо писати него није ми писмо некако `нако.“

     „Шта није `нако, кажи шта не ваља? Јеси ли рекао да мислиш на њу и на стражи и на ручку? И да је сањаш кад спаваш и да је видиш будан кад ноћу марширамо, и да је волиш, и да те чека док одслужиш?“

      „Све је то тачно, ал` је писмо некако `нако. Знаш шта `оћу да ти кажем?“
     „Не знам, кажи директно, нећу се љутити.“

     "Некако је `нако да опростиш педерасто. Ђе болан ја њој да кажем да је волим, те душо моја, те оно друго. Знаш, смијаће ми се, јадан ти сам, и она, а камо ли да га се ко други дочепа.“

     „Знам“, рекох и поцепасмо затворено писмо. Поучен написах друго, које му би по вољи. Била је у њему нацртана рука која путује да се са њом рукује и вита јела и зелен бор што моли брзи одговор. Вратио се са одсуства тужан и ненаспаван. Каже, тешко се растао са Меримом, чим изађе из војске, жени се. Моли само ако икада сретнем Мериму да ни за живу главу не кажем да сам ја писао оно писмо.

     Срели смо се све троје после неколико година у Београду. Довео Мериму код лекара на испитивање. Запело нешто око трудноће. Лепа Мерима, отресита,зна да је живот тежак али не кука. Када се мало навикла на мене, изненада упита:

     „Де, бога ти, кажи ми истину, јеси ли ми ти написо онако лијепо писмо?“

      Правим се да не знам о чему се ради, а она настави:

     „Знам да си ти пис`о, али нема везе, добар је он мени и `ваки какав је, бленто један.“

ИЗВОР СВЕГА

Смеј се док сузе теку, никада немој стати,
нека сузе образе пеку, јер када смех стане,
само ће ти туга и сузе остати.
Зато се смеј и када сузе теку.

           Тражећи тумачење стране речи, налетих у Вујаклијином речнику на реч „виц“. Књига каже да та немачка реч значи досетка, оштроумност, духовита шала. Размишљам, ако нешто није духовито, може ли бити шала? Можемо ли се смејати у тешким тренуцима? Сетих се стиха који нас саветује да се смејемо и када плакати би хтели. И сетих се скорашњег догађаја када ми се живот преплео са радњом из познатог вица. Није то било први пут, дугачак је живот па се свашта издешавало.

     Пре неки дан рођаци ме замолише да свратим до средње школе, преко пута мог радног места. Кажу:

      „Види како наш мали учи.“ Начули да нешто не ваља те да извидим, онако необавезно. Лепо ме прими разредни старешина, показује дневник. Све јединице. Питам, тек да бих нешто питао.

     „Има ли каквог наговештаја да би бар нешто могло добро бити. Интересује ли га неки предмет?» Гледа разредни по рубрикама у дневнику, нешто рачуна па рече:

     „ Мислим да би се из музичког могла извући некаква двојка“. Рекох:

      „Професоре, морам вам испричати виц. Знам да није место, ни прилика али не знам шта друго да вам кажем.“

      Гледа професор сумњиво у мене. Искористих затишје те почех казивати:

        „Дошао Мујо у школу да види како његов мали учи, као ово данас ја код вас. Отвори разредни дневник па каже: „Господине Мујо мали ти не ваља ништа, све јединице наређао. Само из пјевања има танку двицу“. Сева Мујо очима и кроз зубе каже: „Вала убићу бога у њему, зар му је до пјесме код толико јединица“.

      Насмеја се разредни мог рођака па каза:

      „Није ваш мали лош дечак, лепо је васпитан. Мало се олењио, а можда се заљубио, такве су године. Нешто ћу помоћи ја, нешто ви па да га извучемо.»

      Малишан је успешно завршио разред.

      Други случај се догодио у болници. Лежао сам у соби са Ладић Есадом, младићем из Босне. Људи се у болници за кратко време здруже и отворе један другом. Времена има на претек. Причамо о свему. До визите - о болести а после пређемо на веселије теме. Хоћемо болест да заборавимо.

      Ладић је живео у босанском селу у близини Прибоја на Лиму. Када је почео рат деведесетих година, преселила се породица у суседно село с оне стране границе у Србију. Ту су Ладићи имали блиске рођаке. Нису се пријавили као избеглице. Причали су да су дошли у госте док овај белај прође. Невоља никада не иде сама. Разболи се Есад од тешке болести. Јавила се прво слаба немоћ, па дупла слика при погледу улево, па проблеми са говором, потом велики замор и при малом напору. Размишљају Ладићи шта им је чинити. Нема Есад здравствено осигурање, а лекари у Прибоју нагађају шта би могло бити. Договоре се да Есад узме књижицу од рођака који је његових година те да га воде у Београд. Трајало је испитивање дуго. Болест је била ретка и подмукла, тешко препознатљива лекарима којима није ужа специјалност. Открију да је болест изазвала некаква жлезда, те да се у склопу лечења мора отворити грудни кош. Када су му саопштили стање и начин лечења, Есад падне у несвест. Причам вама како је он причао мени.

      Окупи се болничко особље око њега. Дадну му инјекцију. А потом:

      -Прво чујем мушки глас, пита: „Како се зовеш?“ А ја рекох своје име. Гледа ме доктор и вероватно мисли да сам мало пореметио, па поново пита како се зовем. Онако бунован рекох: „Ладић Есад.“ Доктор пита. „А ко је овај“, па рече име са књижице. Дођох себи па рекох: „То сам ја докторе.“

     Нареди доктор да сви изађу из ординације. Када остасмо сами, рече: „Хајде, молим те, кратко и јасно казуј о чему се овде ради.“

       Испричах му све како је било.“

      Сетих се сличног вица те се засмејах. Испричао сам му виц те некако пребродисмо болно подсећање на опште страдање свих нас. А виц тече овако:

     -У времену трајања тог истог рата на територији коју су држали босански Срби друже се Радојка и Фатима. Разболи се Фатима те се пожали Радојки:

     „Јој, јадна ли сам, моја Радо. Толико сам се разболила а немам здравствену књижицу.“

       На то ће Радојка:
      „То, Фато, болан, није никакав проблем. Нема у мојој књижици ни твоје ни моје слике, узми је лјепо па `ајде љекару.»

Седи Фатима у чекаоници. Предала књижицу и чека да је прозову. Дође ред, прозива сестра: „Петровић Радојка, соба три.“

Фатима седи. Када трећи пут прозваше Радојку, сети се Фата да је то она па рече: „Извини, сестро, нешто сам се замислила.“

У ординацији доктор закључује претходни картон, а Фатима стоји и чека. Подиже доктор главу па упита: „Шта је вама, Радојка?“

Фатима одговори:

„Докторе, мени је Радојка најбоља пријатељица.“

Оздравили смо, бар привремено и растали се испред болничке капије, Есад и ја. Истог дан смо отпуштени на кућно лечење. Никада нећу заборавити болничко дружење које је изненада и у невољи започело али је створило незаборав и трајно пријатељство. Само у болници имамо исте жеље и иста интересовања - брзо оздрављење.

Благо оном ко зна за шалу и ко може безазлено да се насмеје и у тешком тренутку. Са осмехом гледам како време тече и мирно чекам онај тренутак без имена. Чекам да капне и искапље последња кап која ће ми саопштити да за моју болест лека нема.

У овом хаосу, што га зовемо животом, сви пловимо у истом правцу, ка последњој капи и задњем покретном зрну у крви. У болници сам схватио шта је живот и прихватио смрт као нешто стално, стварно и могуће. Зато се смејем свему и свачему. Насмејан ћу сачекати да пресахне за навек извор свега што живот чини.





Шестица доле лево





Ко је једном прогнан повратка му нема,

стари је закон свима знан.

Залуд машта повратак спрема, када одеш то је крај.

Нико није два пута походио рај.





„Ви хоћете баш код доктора Џаковића?“ -упита сестра кроз шалтер.

„Хоћу баш код њега.“

„А, када сте га видели последњи пут?“

„Нисам дуго.“

„Онда бих вам дала савет: определите се за другог лекара, није добро да идете код доктора Џаковића.“

„Пустите, сестро, те приче, које су измислиле завидне колеге и плашљиви пацијенти, он је за мене најбољи зубар.“

„Ја не причам о стручности. Доктор Џаковић је умро пре десет дана, те с тога мислим да није паметно ићи баш код њега.“

Док сам потиштен чекао испред ординације другог доктора, слике нашег првог сусрета приказивале су се јасно као да је јуче било.

Давно, у младости, појавио ми се некакав процес на шестици доле, лево. У почетку ми је нешто свесно а и несвесно вукло језик на ту шупљину у зубу. Како су пролазили дани квар је бивао све већи. Бојао сам се зубара, и сама помисао на мирис амбуланте доводила ме је у стање одустајања. Боловао сам као звер, трпео сам и ћутао уз покоји урлик. Тешко је описати моје стање. Удружили су се против мене страх и бол. Када је бол преузела власт, победио сам страх и пошао да тражим лека. Испред улаза оближњег дома здравља сретох другара из краја који ме посаветова:

„Не знам који зубар данас ради, али ако ради Џаковић, бежи из амбуланте. Мени je скоро поправљао зуб, измрцварио ме да сам морао отићи у други дом здравља. Заломио је иглу у зубу а мом познанику извадио је здрав зуб.“

И без ове приче било ми је доста свега, а опет, мислим, идем да ми изваде зуб те није важно ко ради. Одлазио сам већ код неколико зубара, што случајно, или што ме неко водио преко везе код рођака лекара. Нико није хтео да поправља моју шестицу доле лево. Говорили су да је оштећење велико те да се зуб мора извадити како не би дошло до гангрене. Када већ мора, мислим, боље га је вадити ближе куће. А опет бих волео да данас ради онај други зубар.

Уђох у ординацију. Сестра је кувала кафу, а на око уредан и леп човек у белом мантилу читао је новине.



Одмах устаде и понуди да седнем у зубарску столицу. Да добијем на времену рекох:

„Докторе Џаковићу, попијте на миру кафицу, не журимо нигде, није упала со у воду.“

„А не, за мене је пацијент светиња. Кажите ми, драги мој, шта вас мучи?“

Темељно је прегледао и горњу и доњу вилицу, палио и подешавао лампу, куцкао и боцкао по зубима, а када је почео нешто увртати у шестицу доле лево, предадох се. Мислим да више и нисам био при чистој свести, иначе бих побегао. Окрете се према сестри и рече:

„Припремите, Јелена, инструменте за једну велику поправку. Штета је извадити зуб док постоји и најмања могућност да се поправи, а овај је баш изазован и захвалан за рад.“

Збуњен и затечен предадох се па шта драги Бог каже да буде, биће, а Бога иначе призивам само у великој невољи. Радио је доктор Џаковић тог дана дуго и темељно. Заказивао ми је још неколико пута и после месец дана страха и патње завршисмо посао.

Кварили су се други зуби, ишао сам код разних зубара, мењао пломбе по неколико пута, а она велика пломба у шестици доле лево одолевала је времену и вредно млела месо и тврде колаче. Предлагали су зубари да је очисте или замене, али нисам дао.

Хвалио сам пред њима доктора Џаковића, а они би приупитивали:

„Је ли то онај из Седмог дома здравља?“

А када потврдим, пажљиво су загледали пломбу и сумњичаво вртели главом. Често сам причао о њему али га нисам видео од поправке зуба, пре двадесет пет година. Надживела је пломба доктора Џаковића а могла је и мене да нисам алаво загризао реш печену крменадлу. Поломио сам унутрашњи зид зуба неколико дана по његовој смрти.

Клизе слике прошлости као по филмском платну. Сваки детаљ је јасно видљив. Што је слика јаснија, све ме више оптужује и ружни. Љутим се на себе, мислим да сам био неправедан према њему.

Како старим све се чешће јавља мисао, да се на неком новом нивоу и по другачијим плановима и мерама све исправи и дође у заслужену сразмеру. Свакога стигне и свако добије оно што је стварно био, како у добру тако и у злу. Грижу савести смирујем помислима на ту могућу правду и гајим наду да ће добри доктор Џаковић у неким новим димензијама добити правичну награду. А можда то само моје жеље виде пут који води ка вечитом циљу свих људи и заједничком корену добра и зла.

Данас, док се свега сећам и док га поредим са другим зубарима, њима дајем предност. Стављам их испред њега из једног јединог разлога. Жив човек, по мојим мерилима, увек има предност.

Помињаћу доктора Џаковића док ме сећање служи, а када се и оно угаси, мљацкаћу безубим устима. Живећу још неко време и нећу знати да ли су зуби били потребни и чему заправо служе.







Последња опклада Васкета монтера



У часу одушевљења наметнем обавезу на врат,

да не бих остао без поштења, држим до задате речи.

Када дођем у позицију пат, обавеза постане мора.

Не могу одустати ни истрајати, данима тако ћутим.

Душа се круни нечујно и полако, као лишће суво,

немам на кога да се љутим, сам сам обавезу наметнуо.





Ишао сам на гробље у прошлу суботу. Проширила се Орловача, почели су попуњавати и оне падине према Сремчици. Ишао сам на гробље по највећој врућини да вратим дуг. Носим терет на души и у срцу, притиска ме две године и подсећа да треба вратити задужено. Нисам заимао из потребе, а опет осећам стид и патњу свих дужника.

Тог летњег преподнева довезао сам жену на пијацу. Волео сам раније разговарати са сељацима по оним старим пијацама, док су сами продавали своје производе. Данас и не улазим у пијацу, промувам се около, купим новине и читам у хладу. Док сам закључавао аутомобил, жустро ми приђе сувоњави пензионер и заверенички ми саопшти да паук носи кола са тог места. Брзо се препаркирах на другу страну улице. Улица се протезала од Раковичког моста до Ибарске магистрале. Пијаца и лева страна улице припадају Раковици, а десна Чукарици. Становник сам Чукарице па ми је тешко казати да је лева страна уређенија и чистија. Дубока хладовина привлачи доконе пролазнике и продавце половних ствари. Простру ћебад по трави или наређају картонске кутије па са њих продају робу. Има ту свега и свачега и међу стварима и међу продавцима. На овој уличној пијаци свакодневно се доказује у пракси стара мудрост да свака роба има свога купца. Цветао је посао скоро три године. Но, не лези враже, никако саставити два добра на једном месту у исто време. Одскора ступили на снагу прописи бомбастог назива, који треба да спрече појаву сиве економије.

Раковчани се брзо организовали. Заређали инспектори те наплаћују казне и плене робу. На почетку су имали добре резултатате, али се и народ извештио. Поставе страже около па ко први види инспекторе викне уговорену лозинку, те настане општа трка. Беже продавци преко улице са ћебадима и шаторским крилима у четверо везаним. Када сам се први пут задесио усред те гангуле, једина мисао ми би да је опет почело бомбардовање. Брзо сам схватио о чему се ради. Бежи поплашени народ у сигурност Чукаричке општине где нису надлежни раковички инспектори. Никада нисам разумео зашто беже и случајни пролазници. Када тог дана пребегоше, а и ја с њима, оста у хладу раковачких липа један једини човек. Држао је у десној руци флашицу са ракијом. Било је то оно мало паковање што су га пијанци из милоште назвали унучетом. Пређох преко код Васкета, колеге са посла. Радио је Васке у издвојеном делу предузећа. Тај део се од давнина звао погон, и после свих реорганизација назив је остао у употреби код радника. Развукао Васке осмех преко целог лица и нуди ме траварицом. Мрштим се и кажем:

„Да је пиво, попио бих али ракију не могу, осећа се много, а милиција се нешто активирала .“

Погледа ме Васке строго, као љути се:

„Ти се шалиш са мном, да не кажем зајебаваш. Прво, није ти ово Метропол па да бираш пиће. Друго, пре неки дан нудим ти пиво у погону, а ти кажеш да је нешто жестоко, попио би али ти пиво нешто не иде. Није Васке глуп, кажи поштено нећу или немам пара па ћу ја да платим. Ниси ти једини, покушавају и други да ме направе блесавим. Видим а правим се да не видим. Свратим пре неки дан код рођака, дуго се нисмо видели. Пита шта ћу попити, кажем - дај шта имаш. За добру свињу нема лоших помија. Мисли рођак, мисли, па каже да има добар ликер, крушковац. Јебо га ликер, зна да не волим та слатка, курвањска пића и зна да знам да у кући има пива и ракије, а нуди ми ликер. Мисли да ћу одбити. Пијем ја крушковац, а он пије мене али га попијем и лепо се захвалим човеку.“

Потегнем из оног стакла на врх језика, да га не одбијем. Прича да је са женом дошао на пијацу. Не воли гужву. Остави га жена у хладу па оде у куповину. Када нешто веће купи, донесе њему на чување, па се опет врати.

„Попијем пиће, прочитам новине, мало гледам ове паћенике како беже, утом она дође па идемо кући.“

Гледамо преко на Чукаричку територију, пребеглице консолидовале редове и припремају повратак у Раковицу. Отишли инспектори у пијацу да плаше сељаке. Погледа ме Васке незаинтересовано и рече:

„Хајде да се кладимо, чија жена дође прва са пијаце плаћа сутра у погону пиво.“

Радо прихватам опкладу, идем насигурно. Рачунам, његова је отишла давно а моја скоро. Нисмо ни пустили руке, а иза мене стоји моја жена. Вратила се да ме нешто пита. Љутим се на њу, а њему приговарам да је видео моју жену те је зато предложио опкладу.

„Ја не знам твоју жену, први пут је видим у животу. Је л` да, госпојо, да се не познајемо? Него ти сутра лепо понеси пивце и немој више са мном да се кладиш. Ко се са мном кладио изгубио је, а ко не плати брзо се покаје. Скоро је Зоран бравар изгубио опкладу и није хтео платити па му прегорео апарат за варење. Кажем ти ово ради знања.“

И смеје се.

Стиже убрзо његова жена, натоварена воћем и везама лука. Утрпа Васкету неколико кеса и одоше пут Скојевског насеља.

Предвече тога дана упорно је звонио телефон. Зове његов комшија, иначе наш колега и без увода рече:

„Знаш шта има ново? Умро Васке. Дошао са пијаце са женом и сео на ону клупу испред зграде што смо он и ја направили. Изнесем два ладна пива. Каже, баш сам жедан и слатко ћу га попити, али ће ми бити слађе оно сутра у погону и прича како сте се кладили. Није пиво ни окусио, само му клону глава и к`о да заспа.“

Причало се о нашој опклади на сахрани, а и после. Ови, слични мени, кажу да глупостима придајем значај. А, они његови, богами, почели да замерају и да ме оговарају по предузећу.

У погону је радило двадесетак радника. Сви су некако били слични. Ишли су по неколико дана на терен, монтирали су некакве уређаје и развлачили жице. У погону су припремали алат и материјал за наредни пут, пили хладно пиво али се нису опијали. Препричавали доживљаје из кафана и шалили се, на свој рачун. Лепо их је слушати.

У прошли петак купим гајбу пива и однесем у погон. Неки се прихватише. Просуше по неколико капи и нешто пене по бетону за покој Васкетове душе. Двојица што су чешће ишли са Васкетом на терен и у кафану неће да узму пиво. Млађи ме презриво погледа и критички рече:

„Није у реду, он тамо лежи жедан а ти си се до данас правио блесав.“

Старији прихвати пружено пиво и даде ми савет:

„Сутра је субота, узми из ове гајбе два пива па право на Орловачу. Једно попиј а друго пролиј по Васкетовом гробу, и причај са њим и поздрави га од нас.“

Био сам и причао сам и поздравио сам га. Попио сам пиво и пошле су ми сузе. Данас ми је лакше, причам о њему као да је жив. Када прођем поред пијаце, застанем пред оним дрветом где смо се кладили. Видим јасно онај дан и њега насмејаног. Драго ми што је имао лаку смрт и што сам попио пиво са њим на Орловачи.

Причамо у погону о њему, увек неко приупита:

„Шта кажеш, видео ти жену док си паркирао кола“, а остали се смеју. Зоран бравар проспе неколико капи пића по бетону и уњкавим гласом каже:

„Е, Васке, Васке.“









Одложено плаћање



Жалосни крах свих нада, пита разум усред јада,

док сам сећања премотавао.

Какве то силе узеше живот који је толико обећавао.



Имам доста аргумената да могу тврдити да је живот за трагедију грађен. Посматрао сам често замршену стварност. Уплитао себе у туђе животе и покушавао исправити неправду. Поражен сам прихватао чињеницу да се на судбину не може утицати. Згуснута стварност примакла ме је узбудљивим сазнањима. Схватио сам да је народ са пуно разлога мојој генерацији оставио пословицу: „Невоља и смрт не моле“. Далека збивања одређују значај и редослед догађања.

Једном су од мене тражили да отворим више од стотину коверата приспелих за објављени конкурс. Примали су у радни однос пет радника за обезбеђење Предузећа. Дали су ми пет имена, кандидата који су предвиђени да буду примљени. Молбе су писане претежно руком. Пажњу ми је привукла коверта дебља од осталих. Уз молбу кандидат је приложио сва потребна документа и неколико фотокопираних исечака из новина који су сликама и речима приказивали саобраћајни удес и две умрлице.

Из приложеног сам сазнао да су му родитељи погинули туђом кривицом у сабраћајном удесу, а да је он преживео захваљујући срећним околностима. Бригу о њему од тада води брат, старији од њега неколико година.

Не жали се. Само му тешко пада да га младог и здравог неко издржава, и на овај конкурс сто четрдесет седми по реду пријављује се без наде. За пријем сам предложио пет већ одабраних кандидата, али сам рекао да желим прочитати још једну молбу. Нисам очекивао да ћу нешто променити. Хтео сам поделити немире са неким и умирити савест, да могу сутра себи рећи: „Бар си покушао“. Успео сам некако прочитати молбу. Уз кратке коментаре, показивао сам умрлице и исечке из новина. Сугестивним говором и сликама удеса држао сам пажњу присутних који су одлучивали ко ће бити примљен. И равнодушност се променила у његову корист.

Добих сагласност да позовем Зорана Г. Оставио је повољан утисак. Био је лепо васпитан и добро грађен момак, у двадесет шестој години живота. Распоредио сам га да ради у пријавници управне зграде. Било је посла, али се он добро снашао. Пролазили су поред њега чланови комисије која га је примила и директор, гледали га испо ока, а мени говорили: „Није лош онај твој“, а мени драго до суза.

Прошла је година, није се мењао. Био је тачан, уредан и увек насмејан. Мислим да сам само ја видео и тугу у његовом осмеху. Можда што сам о њему знао више него други.

Једном по истеку радног времена дође код мене у канцеларију и рече:

„Опростите на сметњи, хтео бих нешто да вас питам.“

„Питај Зоране.“

„Хтео бих знати, како сам ја изабран за овај посао између оноликих кандидата?“

„Уобичајено, постоји одређена процедура, ти си конкурисао, комисија те изабрала, директор потписао, ти добро радиш и сви смо задовољни.“ „Мало сам се распитао и знам да није баш тако било. Дошао сам да вам се захвалим.“Рече: „Хвала вам“ и изађе са оним сетним осмехом на лицу. Више нисмо о томе причали. Поче да га посећује девојка. Лепа је. Каже да су верени и да ће се ускоро узети.

Једнога јутра, пре почетка радног времена, заустави ме на улазу и рече:

„Хтео бих нешто да вас питам. Опростите, не знам како да почнем.“

„Онда немој да питаш, дођи код мене када смислиш.“

„Ма, знам ја шта хоћу ал` не знам како да вам кажем.“

„Директно, Зоране, па шта Бог каже да буде, биће“, кажем му кроз осмех, а он поче:

„Верио сам девојку и ускоро се женим, али сада имам мали проблем. Девојка станује са мајком у гарсоњери, а мајка ради као и ја, од седам до петнаест часова. Хтео сам вас замолити, али ми непријатно, да ми направите измену у распореду рада или да дозволите да се заменим са колегом из ноћне смене, једном недељно. Да останемо Маја и ја мало сами.“

Једва уздржавам смех, а кажем озбиљно:

„Свакога дана остајеш дуже на послу, док испратиш странке и запослене: останеш да прегледаш просторије и закључаш сва врата и тако си зарадио доста прековремених сати. Данас је среда, а од сутра, то јест, свакога четвртка долазићеш на посао у дванаест сати.“

Тако заживи четвртак, као дан када је долазио на посао око подне. При доласку, ако се сретнемо, није ме гледао у очи при поздраву, а осмех му је постао другачији, нешто између стидног и хвалисавог. Прочује се по предузећу разлог његовог изостајања, те почну колеге правити шале на мој и на његов рачун, али симпатично, без злобе. Када нисам имао хитних послова у канцеларији, четвртком пре подне радио сам на пријавници управне зграде. Потраје то до новембра те године.

Двадесет деветог новембра направише малу свечаност, венчаше се на Дан Републике, и почеше се бавити трговином. Њена мајка је продавала одећу од тексас платна и трикотажу у малом предузећу које је било пред затварањем. Почеше и они да тргују, у почетку како се тада говорило на дивље, а касније изнајмише локал у Балканској улици и отворише радњу на њено име. У слободно време путовао је Зоран у Нови Пазар и Суботицу, доносио робу и од тамошњих трговаца учио занат.

Кренуло им добро, купише кола, изнајмише већи стан, лепо се облаче, а мени мило ради њега и кажем у себи: „Има Бога“. Наш однос је остао исти, само је он постао сигурнији у разговору и при поздраву.

Дође изненада код мене у канцеларију пред крај радног дана и рече:

„Ја код вас, хтео бих нешто да вам кажем али ми непријатно, не знам како да почнем, знам шта хоћу али ме срамота. Дошао сам да дам отказ. Не могу више радити овде и у радњи, а суботом и недељом бити на путу. Знам да сте ми ви помогли да се запослим, а ја сада као да вас издајем. Одлазим у ово немирно доба када вам требају искусни људи. Стварно ми је непријатно, ако ви кажете да не идем, ја нећу отићи.“

„Разумем те и немам разлога да се љутим. Размишљао сам и очекивао овај дан, чак сам хтео и да ти дам савет у том смислу али сам страховао да то не протумачиш другачије. Поштено си радио. Драго ми је чути да ти трговина иде и срећно ти било, Зоране.“

Како је нагло дошао тако је и отишао. Свраћале су колеге у радњу. Чинио им је попуст. Давао робу на одложено плаћање, а мене је поздрављао по сваком. Када сам чуо да је купио локал у центру града, у Чумићевом сокачету, би ми драго.





Појавио се изненада једног преподнева, први пут од када је дао отказ. Ушао је мимо уобичајене процедуре, познавало га обезбеђење те га нису најавили. После поздрава рече:

„Ја код вас, али не знам како да почнем.“

„Као и до сада, Зоки, директно па шта нам Бог да.“

„Јесте ли доручковали?“

„Ја не доручкујем, знаш ови шећери, стресови и холестероли, а мало сам се и угојио.“

„Хајдемо онда на једно пићенце код мене, нисте ми били у радњи а ја баш вама хоћу да се похвалим. Пола сата, колима сам па ћу вас одвести и довести.“

У радњи је скувао кафу, причао одакле набавља робу, колико шта плаћа, а пошто продаје. Жена и њена мајка раде у новом локалу, а он у старом. У нови скоро да и не одлази. Каже да је имао сукоб са власником суседног локала. Хоће да га од њега откупи. Неколико пута је долазио или поручивао да нема места на малом простору за две радње које тргују сличном робом. Рече да је комшија познат полицији широм Европе, али шта је ту је, каже, средиће се то некако само од себе.

„Него нисам вас због тога звао. Желим да вам се захвалим на некакав начин за све што сте учинили за мене. Желим да вам се одужим. Изузетно вас поштујем, чак могу рећи да вас волим. Сада ћете лепо свући са вас одело и ципеле, за пет минута да будете голи.“

Покушах да окренем на шалу:

„Добро је, Зоране, да данас није четвртак.“

Он се засмеја и рече:

„ Ма није то. Обући ћу вас од главе до пете. Све што вам се свиђа у овој радњи, можете узети, одело и џинс. Меклауд јакну и чизме узеће те обавезно.“

„Драго ми је што те видим задовољног, али ако бих ја сада узео то што нудиш, видим од срца, не бих сам себе више поштовао, а и ти би временом променио мишљење о мени. Хвала ти као да си ми дао. Ако ми некада устреба нешто што ти имаш или каква помоћ која не превазилази твоје могућности, ево мене код тебе.“

Довезао ме је на посао, на растанку ме загрлио, видео сам му сузу у оку, а и он у мом. Било је то наше последње виђење.

У суботу сам читао новине, обично почнем од задњих страна. Летимично погледам и читуље. Тражим земљаке и вршњаке. Одједном се паралишем, гледам слику на средини стране. И он гледа у мене. Тужно као онај први пут и као да хоће да каже: „Опростите, не знам како да почнем“, а испод слике пише: „Јуче је изненада у тридесет трећој години преминуо наш Зоран Г. Ожалошћена супруга и двоје деце.“

Нисам отишао на сахрану. Плакао сам у себи, сам. И сада ми засузе очи када се сетим. Често ноћу плачем, без суза. Не плачем због њега, плачем што сам такав какав сам. Плачљив. Плачем због људске судбине. Плачем што му није било писано да живи. Од детињства до смрти живео је поклоњени живот. Добио га је на одложено плаћање после оног удеса, када га родитељи нису повели собом. И питам себе и

вас и њега и онога што одлучује: зашто ме направи овако плачљива? И зашто је живот за трагедију грађен?



Ован је јарац





Родих се на Ивањдан, тако су хтели богови.

Дадоше ми име Јован, мекана ми душа као лан.

У животу сам ован, а у хороскопу рак.

Фале ми само рогови, не губим наду, тек ми је почео брак.







Познајем човека, који је редовно посећивао пророке. Био је убеђен да судбину одређује однос Јупитера и Венере на дан рођења. У документима је писало да је рођен 23. марта 1946. године. Није знао у које доба дана је угледао свет, а баш то би одредило тачан положај Звезда и помогло видовњаку да сачини прецизан хороскоп. Неко му је рекао да је рођен у зору. Тада нису прецизно мерили време, а часовнике и дукате појео је тек завршени рат. Као временске одреднице помињали су: глуво доба, тек што се смркло, зором и негде око ручка. Усвојио је седам сати и тринаест минута као време рођења. Зна да то није тачно. Смишљено је узео те бројеве, један доноси срећу а други несрећу па када се потру, као да није ни слагао. Хороскопе је читао из дневних новина, а био је претплатник специјализованих часописа за ту област.

Задесих се послом у родном крају, једног летњег дана пред сам почетак последњег рата. За кратко време срео сам неколико школских другова. Кроз шалу смо оживљавали успомене. Поменусмо и њега. Неко се нашали на рачун његовог веровања у судбину и хороскопе. Нешто ме је вукло да га позовем. Рече:

„Не знам је ли ово судбина или случајност. Размишљам сада о теби, а ти зовеш.“

Рекох да идем до матичара узети крштеницу заједничком пријатељу, иначе његовом вршњаку. Замоли ме да и њему извадим тај документ. Брзо заврших формалности у месној канцеларији. Мање је бирократских зачкољица у малим местима, сви се позивају, те раде одока. Са две крштенице кренух да изађем. Уобичајена навика да све проверавам натера ме да бацим поглед је ли све тачно уписано. Рекох матичару да је вероватно, занет разговором, у обе крштенице уписао исти датум рођења.

„Не, није грешка. Те године била је јака и дугачка зима. Снег је нападао почетком новембра. Није се без велике потребе долазило у варош. У марту, када је попустило а путеви постали проходни, дошао је неко од сељана са списком рођене деце те зиме. Колега, мој претходник уписао их је све под истим датумом. Сви су рођени 23. марта 1946. године“.

Помислих, можда му се из тог разлога не остварује записано у хороскопу. Замолих матичара да у рубрику предвиђену за време рођења упише нешто. Када ми врати крштеницу, прочитах тринаест сати и седам минута.

Распитао сам се и код баба Стане. Баба је важила за живу енциклопедију нашег краја. Није ништа казивала прецизно.о свему је знала све. Рече:

„Ма какав март, он је рођен уочи Никољдана, у по децембра, тек што се смркло. Памтим ко да је јуче било. Само не знам је л` прве године после рата или у самом рату“.

По бабином он није Ован, а можда и јесте. Само Бог зна где је био Јупитер а где Венера када се родио.

Неколико наредних дана размишљао сам да ли му рећи истину. Могао сам бирати шта да учиним. Пустио сам да се само разреши. Као што обично и буде, прст судбине ми је помогао да донесем праву одлуку. Он никада неће сазнати оно што знам, бар док сам при овој памети. Има крштеницу са прецизно уписаним датумом и временом рођења, тачно у минут. Постоје сви елементи да направи добар хороскоп у који ће бити уткане све жеље и потребе. Све оно о чему машта, а што се ретко догађа или никада не бива.

Матичар ми је рекао да не верује у те будалаштине, а боље би му било да је веровао. Можда не би изгорео са матичним књигама у месној канцеларији.

Рат је изненада почео у пролеће те године. Укрстиле су путање две звезде, које нам нису биле наклоњене. Једна није волела нас, а друга изгледа њих, а можда је постојао и још неки разлог. Само Бог зна где је истина а шта је правда и шта носи дан који наступа. А можда ни он не зна. Толико нас се намножило у овој његовој башти.





Меркур у знаку рака







Примао сам слутње једну за другом.

Сматрао их последицом догађања.

Нагрижен страхом у времену дугом,

чекао сам остваривања или одгађања.







Верујем да је судбина записана у звездама и на длану, и да је лоше стање организма изазвано нечијим врачањем. У картама тражим одговор за неузвраћену љубав. Стална радозналост изазива и подстиче да завирим у будућност. У тешким временима, када изгубим наду у редовно и објашњиво, за сламку се хватам, те још више времена посвећујем бајању и врачању.

Домишљати појединци користе ту моју слабост. Поседују вештину и убедљивост. Што више верујем у њихову моћ и што је стање теже, њима је све мање потребно да буду вешти. У живом преплетању пророка и жртава на губитку смо ми што верујемо да ће се предсказано остварити. Скупо плаћамо услуге, траћимо време и трошимо емоције. А када од прореченог не буде ништа, питамо се где смо погрешили. Бранимо и себе и пророка погрешним тумачењем казаног или записаног. Пророк правда промашај тиме да не може за сваким ићи и лично објашњавати шта јесте а шта није.

Довољно је да дозна да се у неком делу нисам придржавао магловитог упутства па да кривицу свали на мене. Ако једном и погреши, постоји други и следећи пут. Тако упадам све дубље у магично коло пророка, планета, надања и стрепњи.

Ја ноћас нисам ја. Опрезан сам као по жици да ходам. Пре спавања сам у хороскопу прочитао да је Венера ушла у девету астролошку кућу па да будем опрезан. Данас дванаести део човечанства, сви који су рођени у мом знаку, стрепе. Траже излаз као лудо псето на погрешном трагу. Претварам се у безличну масу, што лети ка звездама, само без жара и светлости. Као врабац у вејавици. Око мене празан мук, ни топло ни хладно, ни дан ни ноћ. Искуство не помаже да пронађем решење. Чворови и магле легле на карте па се не отварају. Чекам да ноћ доједе своје сате па да кренем.

Чуо сам да у Ковачевцу живи баба што све погађа. Не тражи ништа, а ако нешто даш, узме. Мом пријатељу је све погодила. Рекла је да око њега плете интриге и лоше му мисли особа чије име почиње на М. Одмах је знао о коме се ради. И још му је казала: срећа те гледа, а ђаво не да, али има наде, можемо се борити. Само не могу данас, дођи други пут и понеси нешто од злата у бунар да бацимо ђаволу за милост. Видећеш препород. Треба брзо радити, јер ноћас три планете у знаку Лава улазе у сферу Рака. Постоји могућност да будеш у друштву познате личности, која би ти помогла да одеш у иностранство где ћеш упознати згодну особу.

Осваја дан лагано, мили као пуж после кише. Идем, добро је да сам чуо за ту бабу, ови до сада су били све сами преваранти и незналице.







Идем да оздравим





Трепери душа у мени ко небо пуно боја.

Коме да је поклоним, да`л теби, жудњо моја?

Трепери душа к`о суви лист док патње вену,

твој осмех као бисер чист даје смисао овом трену.





Лепа жено.

Опрости што те ословљавам овако, уопштено, не знам како да те назовем. Било би прејако и брзо, иако су моја осeћања јасна, да сам написао «једина моја», или какву другу фразу којом заљубљени обично започињу писма.

Године и искуства ми говоре да се многи догађаји понављају, као да се крећу по кружници. Могуће је више пута доспети у тачку из које смо некада пошли и с тога је могуће и заљубити се поново.

Ћутао сам ноћас дуго, а када је тишина надвладала шум крви, осетио сам бол у грудима. Остаци некадашњег благостања подсећају ме на стара времена, па тугу осећам јаче. Јављају се слике из младости, а смисао живљења постаје видљивији када пред затвореним очима засија твој осмех. Помисао на тебе враћа ме у доба када је моје срце било део мене. Чистим сећања од ружних детаља и скрећем поглед на животне радости. Пред зору сам запао у стање пасивне сласти, опијен новом милином, као оном из успомена. Разнежен као дете, обликујем емоције на нови начин. Пробуђени инстинкт враћа ме на стазу љубави која вечно траје и позива да пођем на ново путовање по кружној линији. У центру овог круга и свих мојих надања и збивања сада си ти.

Дуго сам јутрос посматрао лик у огледалу. Бунован једва схватих да сам то ја и да живот поново добија смисао.Твој осмех вратио је радост мојој души, а стара сећања провалила су насип. Прихватам живот као мирис цвећа и са захвалношћу уживам у њему. Радујем се свему лепом што се дешава мени и сваком око мене. Дајем све од себе да буде онако како није. Открио сам да и осмех чини живот важним, зато јутрос у огледалу видим трептаве обрисе некадашње среће. Твој осмех је вратио душу у моје тело, а око мене је опет зеленило и бујност.

Сањао сам те ноћас у кратком сну. Сањао сам те чедну са младошћу страсном.

Збогом, говорим лику у огледалу. Збогом старим искуствима. Збогом, идем да оздравим. Буди се поново окорело срце. Мислим на тебе и поново нисам господар својих мисли, али на други начин.

Лепа жено, ја никада нећу тражити љубав од тебе, тражићу само да ми дозволиш да те волим.





Писмо



Голубове гледам, страсно се љубе,

ниси ти крива што љубав није вечна.

Пресуше пoнекад и корита речна,

па као да вода никада није туда текла.





У самоћи мале собе пишем ти писмо. Охрабрила ме даљина и топлота ове ноћи. Осећам све овога тренутка, измешали се у мени укуси и мириси. Осећам све јер се присећам свега. Мислим да ће са зором доћи олакшање ако будем имао храбрости да пошаљем писмо. Завршиће се нешто чему сам мислио да нема краја. Све је почело да се понавља као да ходамо по кругу. На почетку свега ја сам био рационалан и практичан, а ти си била заљубљена без мере, остатка и без тајних планова. Данас ти трезвеније мислиш о свему, а ја сам изгубио меру и стварност. Осећам да смо опет дошли у тачку на кружници из које смо увек полазили и у коју смо се после извесног времена враћали. Временом све брже и све уморнији стизали смо у тачку полазишта.

Охрабрен самоћом запажам да се крива линија исправља као опруга. Изван ње су расуте све могућности и отворене стазе које воде у свим правцима. Оно што смо заједно доживели врхунац је лепоте. Пели смо се лагано и са уживањем. Слутио сам да ће силазак бити брз и болан и да нас на крају стазе чека муљ у коме нема живота ни лепоте. Мислим да је боље са врха кренути у два правца, косим путањама које лагано вијугају ка питомој низији. Погледаћемо одоздо ка врху са кога смо увек гледали у бескрајну даљину.

Остаћемо непоражени и памтићемо само лепе доживљаје. Полако ће се стезати мутни талог. Изникнуће из њега, једног дана, пупољак из кога ће се развити прелеп цвет. Убраће га неко и даривати теби када пођеш у освајање неког новог врха.

Осећам ноћас нешто у дубини душе, нешто што струји кроз тело и пали мисао. Можда ми ноћас узбуркава мисли и грчи тело вечни зов природе, који само из себи знаних разлога покушава пробудити притуљена чула. Мисао на тебе из првог круга узнемирила ме је и одузела ми храброст. Заспаћу и спаваћу неко време кошмарним сновима у којима ћеш ти бити главни лик, а када се разбудим, кренућу у нове изазове. Остаће иза мене притајене жеље утопљене у сећање на тебе.

Волео бих да смо могли преточити љубав у пријатељство. Тако бисмо остали у благом додиру и од помоћи једно другом. Можда ни то не би било добро јер бисмо дошли у искушење због старих времена, која би нас изазивала на још једно путовање по истом кругу.

Читам ноћас две молитве: једну за будућност, а другу за здравље, и посвећујем их теби. Зора лагано потискује мрак ка новом дану. Збогом и хвала ти.





Касна љубав



Толико је лепо у овој машти да не би ваљало да се оствари.

Увек се нађе пакосник некакав, који низашта лепо не мари.

Па ми нагло скрати започети лет.

И будног ме врати у сурови свет.







Трошио се живот без трага и биљега. Био и трајао па као да је престао. Просто и тихо се гаси као свитац пред зору. Понеки пут нешто га изазове да живне, па изнова занемоћа. Оду жеље у заборав да би се незване и ненадано појавиле као први лист испод снега. Замагле се сећања па не могу разазнати да ли се то мени догађало или сам од неког некада чуо, дуго ми нико није дирнуо срце. Отупело време свему даје значај па не могу веровати несигурном памћењу. Ћутим у мраку, а када тишина постане гушћа, осетим бол у грудима. Остаци некадашњег благостања подсете ме на стара времена па тугу осећам јаче.

Давно и далеко изгледа ми све. Избледела је стабилност мојих сећања. Време је нешто потиснуло, а нешто утврдило. Покушавам склопити причу од детаља које не могу повезати. Нарушени токови догађања искривљују логику и ограничавају расуђивање. Разлози и узроци погубили везе те се измешало главно и споредно. Смисао постане видљивији када замиришу слике из младости. Вратим се у доба када је моје срце било део мене. Сећања очишћенаод ружних детаља скрену поглед на живот, те западнем у стање пасивне сласти. Опије је ме стара милина тако блага и непосредна, магловита као да се знамо из другог живота. Осећам сигурност њене близине и пријатност какву има младунче у близини брижне мајке. Пробуђени инстинкти враћају ме у нешто трајно, што је можда непролазност. Разнежим се као дете па обликујем емоције на нови начин. Прихватам живот као мирис цвећа, са захвалношћу уживам у потпуном задовољењу свих чула. Жеље ми постану мале те се лакше остварују. Радујем се свему лепом што се дешава мени и сваком око мене. Дајем све од себе да буде онакво какво није. Препуштам се, свестан да зависим од других, опијен лепотом постајем осетљивији. Откривам да и осмех чини живот важним. У бистрој води као у огледалу видим трептаве обрисе некадашње среће. Данас сам видео осмех на твоме лицу и душа се вратила у тело. Прихватам га и узвраћам са ведрим изразом и у добром расположењу, а около мене зеленило и бујност.

Посматрам дуго лик у огледалу и схватам да сам то ја и да живот добија смисао. Твој осмех вратио је радост овом тренутку, а стара сећања провалила су насип. Излазим поново на стару стазу и остављам траг у прашини. Сањам те чедну са младошћу страсном. Збогом, говорим старим искуствима, идем да оздравим. Буди се окорело срце и поново нисам господар својих мисли, али на други начин.





Тражим





Сада када сам те нашао

схватам да сам увек с тобом био,

само сам сањао да лутам,

и да тражим пут до места,

из кога никада нисам ни одлазио.





Осећам да сам изгубио нешто невидљиво, а драго. Можда је то мирис или навика. Изгубио сам нешто што сигурно никада нећу пронаћи у онаквом облику. Изгубио сам оно што не могу описати, можда стога што је невидљиво. Знам само да је постојало и да се разликовало од свега што данас постоји. Тражим те у бунилу, а када се мисао накратко разбистри, молим Бога да те не нађем. Када бих те нашао не бих се смирио и даље бих наставио да тражим. Тражио бих трагове туђих руку по теби. Покушавао бих да нађем самилост у твом оку и наду за себе. И најмањи траг сажаљења отерао би ме назад у снове. У блаженој одсутности нирване плео бих нове жеље и још биh те упорније тражио.

Доћи ће дан и појавиће се нови звук и нови мирис ил` ново постојање. Сјај у очима постаће живљи и јачи, а мисао ће се бистрити као свитање, као отрежњење. То стање ће бити привидно и трајаће кратко. Одмах ћу препознати да то није оно што сам изгубио. Почећу да се навикавам на ново, прихватићу да сам оно заувек изгубио. Не могу више поредити звукове и мирисе. Не могу тражити више ни љубав од неког. Тражићу само да некога волим. Од када сам изгубио тебе или, прецизније речено, од када сам почео да тражим, ја никог не волим и не дајем више себе без остатка. Не могу давати себе у замену за осмех или пољубац, за узврат очекујем више. Успостављам равнотежу узимања и давања. Упоређујем нове звуке и нове мирисе са некадашњим. У болу схватам да је губитак ненадокнадив те још упорније тражим. Ништа на овоме свету није поновљиво. Не може се вратити дечја радост нити стрепња првог пољупца. Из тог разлога не могу давати себе за туђи тренутак среће, бар док не нађем оно што сам изгубио.

Ја данас схватам да не тражим тебе. Навику тражим да се у њу вратим, а можда тражим себе. Касно сам сазнао да је љубав савршенство вољења. Највиши врх постојања на коме и снови обавезују. Садашњи живот је постао прошлост и зато те по сновима тражим.













Део лепоте





Топла и снена си осванула,

твој израз женског стида,

Од сваке лепоте је лепши.

Као јутарња румен си планула.

Чежња за тобом још душу кида,

отвара јутро неисцељене ране.

Увлачим тело под топло ћебе

кријем испод њега ситне мане,

у сновима грлим још уснулу тебе.









Желео сам и ја као и сва жива бића на овом свету да доживим велику и једину љубав. Жеља ми се никада у целости није остварила. Никада нисам успео открити у једној жени све оне лепе и потребне особине које би требало да има та замишљена лепотица. Од више њих стварао сам савршену, украшену свим врлинама. Жену сањане љубави.

Касније, када је време успоставило равнотежу и пронашло свему праве мере и границе, почео сам у свакој жени откривати понеки детаљ замишљене лепоте. Из тог разлога сам изменио критеријуме те ми све жене изгледају лепше. Издвојим тај лепи део па уживам у њему. У том трену заноса та жена је принцеза, достојна љубави, пажње и поштовања. Свака женa засигурно поседује бар детаљ савршене лепоте, само га треба открити. Тај детаљ је некада добро скривен те се на први поглед не може запазити. После приближавања и дубљег упознавања обично откријем да у души те жене лежи скривена лепота која је јача и лепша од оне што се види мутним оком или осећа додиром дрхтаве руке.

Даље истражујем, бирам и закључујем. Све жене су лепе, свака на свој начин. Не ишчекујем више ону замишљену лепотицу коју не могу прецизно ни описати, јер сам давно поставио границу коју изгледа нећу достићи.

Однедавно ми се по глави почела мотати чудна али могућа претпоставка, можда и жене имају своје идеале и мере у које се изгледа ја не уклапам.







Радост





Моје су мисли у љубав одевене

у топлом срцу гнездо су свиле

и никада неће изаћи из мене

док постоје твоје очи миле.



Радoст је најузвишеније човеково осећање, а долази после оствареног успеха и испуњених жеља. Има ли ишта лепше на овоме свету од погледа на лице испуњено радoшћу. Често човек дође у несагласје са самим собом, јер му жеље нису биле реалне, те се стога нису могле остварити. Зато се треба радовати ситницама, а жеље танано пројектовати и добро их избалансирати и прилагодити стварној ситуацији да би се лакше оствариле. Прихватам старо и ретко примењиво правило да мале ствари чине људско постојање. Све жеље везујем за тренутке своје и туђе среће те се радујем туђим успесима као својима.

Када се оствари некакав ситни план, радосније гледам свет око себе. Улице су лепе, све блиста, а душа ми је пуна као морски шипак пре но што прсне. Људи које видим лепши су него што јесу, осећам се чистијим и лаганијим и чини ми се да бих могао полетети када бих имао крила и када бих хтео напустити окружење среће.

Живот прихватам како долази: родио сам се и одрастам. Крећем се његовим ритмом у правцу који је унапред одређен и вама и мени. Не журим али и не застајкујем, и овако и онако када год стигнем, стигао сам на време.







Рајбер

(обртна кука за затварање врата и прозора)







Називате ли животом ово што ваздух дишем,

као биљка везан за земљу.

Гледам у небо и уздишем, чекам спасоносну влагу.

Кроз облаке сунце пржи док стављам све на вагу,

и говорим себи: Издржи.

Победи све ове страве, надјачај и млађе и луђе,

савладај и ове нове справе.





Нећу да тврдим да је старо боље од новог. Вама што отварате врата притиском на дугме некакве справе чудно ће изгледати мој жал за рајбером. Та једноставна направа дуго и верно је служила генерацијама пре нас. Уливала је поверење јер је давала физичку сигурност. Простим окретањем дела причвршћеног за довратак блокирала је врата, те се није могло насилно ући без великог разбијања.

Имао је рајбер и лоших особина. Био је употребљив само са унутрашње стране врата и прозора.

Ове ваше новoтaрије делују ми подмукло и непоуздано, можда с тога што су невидљиве. Изазивају у мени осећај и стрепњу као да се појавио нови облик живота. Једном ћу поставити рајбер на ова пластифицирана врата без душе, па када их не будете могли отворити притиском на то ваше дугме, схватићете да вам је изум несавршен.

Знам да ће и рајбер отићи у заборав. Тамо одлази и тако пролази превазиђено. Све временом оболи или изгуби значај и снагу. Потисне га ново, прецизније у техничком смислу и практичније за то доба. Тада без емоција кажемо да је старо одслужило своје. На исти начин поступамо са стварима и људима. Одлазе тихо у заборав, у непостојање. Бацамо нешто у старо гвожђе, а корозија тек што је почела да га нагриза. Отписујемо некога као да га нема, пре стварне смрти, пре умирања. Одбачени брже пропадају, свесни да ником не требају и да ничем не служе. Умиру са осећањем да су сметња и терет, а могли смо их још употребљавати, волети или бар трпети.



Страх



Нисам ја бирао ову ситну душу, ни овај образ воштано блед.

Дали су ми и једно и друго, када сам случајно дошао на ред.

Тада бољих душа није било, а ја нисам хтео чекати дуго.

Можда, да сам дошао у неко време друго,

данас бих се смешио лепо и мило.



Врелина притисла град, из дана у дан не попушта. Ноћу би на небу севнула муња али није било ни кише ни дашка ветра који би наговестили промену. Врела чамотиња легла на влажно тело, а упаљени мозак искривљује слике и буди старе страхове. Једна мисао изазива другу.

Носим у себи кошмарне стрепње које ме муче и подсећају на опрез. Мој страх је чудан, тихо се пали и у мени сагорева те чини још врелијом ову ноћ. Буди ме из кратког сна и тера на размишљање, како се заштитити. Не бојим се болести, а на смрт гледам нормално. Ко се родио мора и да умре, неко касније, неко раније. Мислим да смрт дође увек на време, а ми за сваког кажемо да је могао још да живи. Него, бринем се да ме догађања не затекну неспремна. Не плашим се вампира, лопова ни других протува. Не бојим се ни паса луталица. Не коцкам се тако да не страхујем да ћу на карти изгубити новац или какву вредну ствар. Помало ме плаше лудаци, али није то тај страх што ме стално мучи и призива опрез. Од недавно почео се делити, те је постао још гори и тежи. Сада морам у два правца смишљати могућности заштите. Када пријатељима или случајном сапутнику у возу испричам шта ме брине, слатко се смеју. Мислим да ме неки чак сматрају чудаком. Не мисле да сам опасан по њих и околину. Говоре да глупостима придајем значај, и да ме оптерећује оно што не виде као могућу опасност нити их тако нешто брине. И мени су њихови разлози за страх неприхватљиви. Боје се смрти или да их не покраду, зазиру од лифтова и затвореног простора. Плаше се тунела, мостова, возова и аутобуса. О авионима нећу ни да причам. Мене то ништа не дотиче, а опет имам голем и по мом мишљењу оправдан разлог за страх. Носим га стално у себи, у свести и подсвести. Стално и изнова смишљам како последице да буду што мање. Недавно сам се уверио да је страх оправдан, а последице могуће те са већом жестином припремам одбрану.

Плашим се могућности да паднем на улици, уганем ногу или да ме, недај боже, ударе кола. У првој варијанти, останем жив, однесу ме у болницу, а на мени прљаве гаће. Друга и још гора варијанта скоро се потврдила и уверила ме да се с разлогом плашим.

Умро је колега из канцеларије, изненада, што кажу у најбољим годинама. Важио је за педантног и пријатног човека. Није имао видних порока. Када смо записнички празнили његов сто, испод фасцикли пронађосмо неколико порнографских часописа. Неко се насмеја, а сувоњава уседелица, члан комисије, рече:

„Боже, ко би се овоме од њега надао.“

Знам да ће комисија формирана у моју част наћи нешто. Непознат број телефона записан поред женског имена или слику са синдикалног излета за коју нису знали да постоји. Пронаћи ће нешто у тајној прегради новчаника те ће злуради казати:

„Боже, ко би за њега тако нешто рекао.“

Мислим да ћете ме разумети и прихватити да су моји разлози могући и оправдани.







Поглед у сунце



Док бледо светло титра по зиду

растерујем таму, досаду и страву

остварује се оно што имах у виду,

схватих на крају пута-био сам у праву.





Развукла се по небу памучаста белина. Почеле звезде да се разводњавају, скоро ће зора. Уживам у цвркуту ноћних птица и шуштању лишћа оближње брезе. У даљини, по ивици хоризонта нагло се разведрава. Кроз бледо плаветнило појави се неприродна румен. То сунце почиње трошити још један дан. Гледам китњасту фантазију, ту чаробну обману природе. На трен постајем плачљиво разнежен као да се оно рађа само ради мене. Снови почну да се пењу изнад сивих области живота, али закратко. У болу схватам да ће и у овоме дану што се тако невино рађа страдати негде недужан човек. Заплакаће тек рођено дете остављено пред зору уз какав плот или у парку иза клупе.

Гледам у сунце док се још може и питам себе, а не знам зашто: jесу ли срећна деца што имају богате родитеље? Враћам мисли у стварни живот, у ту залеђену плоху језера у којој се судбина огледа.

Живим испод сунца и испијам своју нафаку из врча што га напунише на почетку свега и наменише мени. Време отаче пиће, а судбина се храни мојим месом и помаже да брже прођем. Живот бешумно капа и са сваком капљом га је све мање. Неко види да је врч све празнији, а неко мисли да се његов никада испразнити неће. Нећу да будим из слатких снова ове што верују у бесмртност, знам како је било лепо док сам и ја тако снивао. Сурово делује сазнање да је врч све празнији и да се налазим у пролазној станици између садашњег и будућег света.

Све што тече, па било капима ил` млазом, мора кад-тад да истече. Питање је само времена, а да ће једнога дана врч бити празан, сигурно знам. Питам се понеки пут колико је у сунчевом врчу остало од онога што му је неко наточио на почетку свега. Знам засигурно да ће се и оно једном угасити. Све што сија мора да потамни. То сазнање ме баца у стање анестезије те лакше дижем руке од свега. Не погледам више као некада тако често у врч. Није ми више важно колико још има у њему и хоће ли ускоро искапати. Што је празнији, јаснија је свест о пролазности, а бол је подношљивији. Лакше подносим све што ме снађе и са осмехом чекам да искапље.

Када се већ мора, сам ћу спустити једра и увући весла па нека чамац слободно плута и нека га воде и ветрови носе куда хоће. Мирно ћу седети у чамцу и са уживањем гледати сунце док је још ту и док још траје. Срећан сам што није искапало док сам пролазио кроз ову привремену станицу што животом зовемо.





Раскршће





Поштење се не стиче рађањем, немој се у њега клети.

И ако се родиш поштен искушењима си на мети,

кад начнеш поштење, зачас оде цело,

скапа к`о лишће увело.

Боље се несавршен родити, па постајати све бољи.

Не можеш вечно поштен по земљи ходити

утичу на тебе разна искушења,

зато нема вечног поштења.





Човек тек онда схвати да нема излаза када се саставе почетак и крај. Причињава му се да хода по кругу, а почетак га прати и све брже сустиже. Када га крај стигне, тада схвати да је ушао у ћорсокак, у мртву тачку. У том трнутку безличне равнотеже нема ни љубави ни мржње. Питање је куда и како поћи даље. Ако одабере пут љубави, на њему га чека осећање дужности, нежности и блажено, а успорено стање. Све време света стоји испред њега и припада само њему. На тој правој линији бесконачности почетак и крај се налазе на супротним странама. Што љубав више јача и расте, почетак и крај се све више удаљавају један од другог. И док постоји и једна клица животних радости, почетак и крај не могу доспети у исту тачку. Зато и кажемо да је љубав бесмртна.

Мржња кружи по затвореној линији све брже и брже. Свака тачка на том кругу место је почетка и краја. Тако стешњена, мржња почиње да се умножава, и расте као наопака љубав. Стално тражи и проналази разлоге и оправдања за постојање. Временом мржња постаје све већа и жешћа. Некада дође до благог исправљања криве линије али то је привидно и обично траје кратко. Затворена у кругу, мржња бесни и на саму себе, па када се раздражи до безумља, наваљује на околину већом жестином. Тако мржња обнавља саму себе, нездраво и брзо. Буја као ћелије рака. Продире у сва ткива и у свако крвно зрнце. Тихо нагриза и разара до самоуништења.

Из тог разлога стално се пропитујем и осврћем, гледам иде ли почетак иза мене. Проверавам јесам ли на правом путу или на кружници.





Нестварно а могуће



Не верујем небу ведром, ни господском смеху лажном,

не завидим плоду једром.

Не верујем женској сузи, замагљеном оку влажном,

ни уличној тешкој клетви.

Не верујем псећем репу, не верујем туђој жетви,

не верујем у спасење.

Не верујем у васкрсење, не постоји општи спас,

ал верујем да ће нешто саставити опет нас.



Почео сам губити веру у свет око себе. Делује ми да је стварност (за коју сам мислио да је на чврстом грађена) потпуно расклимана. Љуља се као сув лист на ветру. Питање је трена и нечије одлуке када ће пасти. Схватам да сам случајно ту и да ником и ничим нисам дорастао и да ништа на овоме свету не зависи од мене. Признајем јавно, a и у себи, да сам у свему побеђен и да су скучене границе свих мојих могућности. И вама саветујем, што раније прихватите своју немоћ као нешто нормално и трајно, лакше ћете поднети ово пролазно стање што животом зовете. И лакше ћете признати себи и другима да не постоји ни дух, ни вечни живот. Постоје само прећуткивани одговори, вечита радозналост и стални страх од смрти. Са напором дишем и сањам, а некадашње радости изгубиле су драж. Сећања на њих нису ни лепа ни благотворна, изазивају само нервозу, неповерење и сумњу.

У овом времену симбола јављају се мутне и заборављене слике из старе баште. Дуго су биле потискиване нечим, наоко значајнијим и потребнијим. Сећања се лепе за крај детињства и ћуте као уплашене птице у огољеном гнезду. Уздају се у каумфлажу, нечији лош вид и у опште спасење човечанства и света.

Престао сам веровати у научно доказане теорије и предања о настанку света и врста. Све више ме осваја мисао да нас је неко створио уз помоћ некакве машине. Мислим да су кроз игру стварали све ово, зато смо испали овако рањиви и никакви. Рањиви и несавршени смо само у односу једни према другима, у оквиру исте врсте. Савршен смо производ за онога што нас је стватрао. Ми овде и сада радимо нешто одговорно и важно за свог творца, а можда смо послати на ову планету по казни. Издржавамо казну и испаштамо грехе за учињено на матичној планети. Правила су свуда иста, што је мањи грех и казна је мања, те се брже враћамо кући. Све болести, коме и кратке несвестице су нове ревизије и већање о захтеву за помиловањем.

Боре се овоземаљски лекари да нам продуже живот. Сматрам да им треба забранити да се мешају у нешто што не разумеју и не осећају. Привременим излечењем само нам продужавају казну, затварају отшкринута врата и одлажу повратак кући. Несвесно нарушавају савршени склад васионе.

Једном када творцу затреба овај простор, а затреба ће кад-тад за нешто друго, притиснуће дугме и поништити програм. Зато мислим и осећам да ни о чему не одлучујем и да ничему нисам дорастао и зато сам почео губити веру у свет око себе, и зато одбацујем сва правила и усвојене теорије.



Добра стара времена





Нестало је заноса, стала је крв.

Изгубио сам крила, па гамижем као црв.

Нејак сам без права на наду, мртве мисли хаос коте,

Док душа у хаотичном паду посматра живот без лепоте.



Сетио сам се старог другара који је куповао ципеле за број мање. Када га продавачица подсети да величина не утиче на цену он јој озбиљно каже:

„Знам али ти, слатка сестро, не знаш које задовољство настане када их увече изујем, а цео дан су ме стезале и жуљале.“

Волим старе ципеле као отаџбину, рекао је некад неко и био је у праву. Ове нове што их обувам само у свечаним приликама баш су ме стегле. Лакнуло ми је кад сам их изуо. Седим бос и размишљам, скоро ће поноћ. Вратио сам се из позоришта. Добра представа пробудила је мисао те ми у сећања навиру догађаји из оних времена што их у причама називамо добрим старим временима. Мислим на догађаје којих се једва сећам. Тако су магловити и далеки детаљи давних збивања као да никада нису припадали мени. Понекад се упитам јесам ли био стварни учесник неког догађаја или сам о њему од неког негде нешто чуо.

Одавно нисам био у позоришту. Не бих ни данас отишао да нисам добио карте од синдикалног представника за културу. Ваљда је приметио да ми је почело понестајати финих манира, и да се убрзано враћам ка човековом корену по Дарвиновој теорији. Изгубио сам скоро све грађанске навике: не читам књиге, не идем на концерте и у позоришта. Чак могу да кажем, од када је почело доба преживљавања, новац трошим само за нужне потребе. Као у сакупљачком периоду, радим да бих опстао. Све што зарадим, поједем.

Загледао сам народ у холу позоришта и осећао њихов бол на врату од тесног оковратника кошуље. Тек када сам раскопчао горње дугме, успео сам да повратим природну боју лицу. Гледам народ и питам се, где нестаде она спонтана елеганција, лепота покрета и ведрина лица. Видим им на лицима усиљене осмехе као код затечених криваца, и мрачну радозналост. Као да смо бачени овде из другог живота који нам сада не припада, а као да је некада био наш. На ово морамо поново да се навикавамо. Осећам да ће бити тешко, теже него први пут. Жалосним ме чини помисао на оно што је прошло, и убија ми спокој јер не видим у будућности могуће побољшање. Све што сам волео и у шта сам веровао отишло је из навике. Данашњи одлазак у позориште делује ми као присилни рад на који су ме осудили они што су ми узели душу и идеале. Можда је и време учинило своје, ова апатија је само један од знакова да убрзано старим. Животне радости су остале у младости, у добрим старим временима. Не могу данас из сплета ружних ствари издвојити овај трен лепоте и уживати у њему, као да се око мене догађа само то. Никада нисам могао разумети како може богат човек уживати у свом благостању окружен сиромаштвом. Не могу се тако брзо вратити у навику без објашњења као што се не може љубав обновити, а да у њој не остану мрље и кајање. Радо бих се вратио у време пре овога као у стари добри завичај. Не бих могао уживати у овом несавршеном животу и када би ми некаквом магијом вратили све оно некадашње, просто речено истрошио сам се па сам себи изгледам јадно. Досадило ми је да будем јак, хтео бих мало безбрижно да живим.

У болу схватам да ми се нису оствариле животне жеље. Све што сам хтео и што сам од живота тражио и све за чим сам жудео није се остварило. Све што је требало бити, а није било, десило се можда на неком другом месту и остварило се неком другом човеку. Можда он то није ни тражио ни сањао а добио је моје снове. Смрт о којој ни он ни ја ништа не знамо поравнаће све неправде. Успоставиће равнотежу и обуздати моје и његове жеље. Ако нас горе буду груписали по жељама, засигурно ћемо бити заједно јер смо везани истом жељом. Он затечен нетраженим добитком, а ја разочаран неуслишеном молбом. Бићу тада задовољнији од њега јер сам се састао са својом жељом.

И ово је само једна мисао, још једна жеља па ако ми се и не оствари знаћу да је неко други добио нетражено.

Промене ће доћи, ко зна када и коме, можда већ следећој генерацији, а можда некој у далекој будућности. Не знам хоћу ли се вратити са овог пута и хоћу ли икада бити господски равнодушан док гледам лошу представу. Када и ово буде део магловитог сећања, причаћу о овом добу као о добрим старим временима. Казиваћу завидним савременицима како смо ми некада добро живели. А оном што ме сумњиво зaгледа казаћу:

„А што су биле позоришне представе некада. Имали смо сваке недеље премијеру. После смо ишли у кафану, па смо до зоре причали, пили пиво и шалили се.“





Ударници







Наређали се дани у године, а године једна на другу,

као цигле у бунару.

Понекад само млако сине јалово светло месечине,

тада радост надјача тугу.

То прошлост у мени траје, надовезују се нараштаји,

а жеља за животом утеху даје.

Сећања су негде под давним пепелом са огњишта

Док ја свима причам да ми пролазност не може ништа.







Јавила се мисао у трену, у оном кошмарном делићу живота између сна и јаве. Бистрила се као лагано буђење; прво слабо па јаче гласови се чују. Што сам се више удаљавао од сна, мисао је била све јаснија. Уселила се као болест и везала за мене као рђа за гвожђе. У свачијем животу наиђу тренуци када се помисли да нема спаса па изгледа као да су сви излази зазидани.

Лежим на пропланку у благој летњој ноћи и гледам у небо. Не могу му сагледати почетак ни крај нити замислити бесконачност. Схватам да постоји, као што осећам да се у толиком пространству негде налази црв који се беспомоћно бори са животом и покушава пронаћи излаз. Ведра и пријатна ноћ распаљује мисао, а тишина, звезде и бесконачност подстичу слутње и изазивају нагађање. Усвојене и научно доказане теорије тврде да осим нашег нема другог облика живота нити га у васиони може бити. Буним се и мењам старо мишљење и позивам теоретичаре да ме убеде како би и ново мишљење одбацио. Наиме, раније сам био убеђен да су нас створиле друге, у техничком смислу напредније цивилизације. Испали смо овако траљави и несавршени јер су нас правили у игри и доколици. Сада верујем да смо им потребни баш овакви какви и јесмо и да су нас пажљиво осмишљавали и дуго проверавали како функционишемо. Створили су себи савршене роботе који за њих производе енергију. Сва та производња уско је повезана с престанком живота. Поједини научници доказују да умирући губи део тежине која је једнака количини енергије испуштене последњим издисајем. Смрт човека, слона и црва ослободи исту количину енергије. Онај што убија муву чини исто што и онај који убија слона. Отвара невидљиви вентил те енергија креће пут васионе. Ударник постаје онај што преда више енергије, и славе га као знамениту личност.

Када моје тело преда последњу кап енергије и када одем тамо где праведни почивају, како каже овоземаљски свештеник на почасном постољу, затећи ћу оног што на Хирошиму баци бомбу. Водиће нас на екскурзијуда се ди вимо ударнику из Јасеновца јер је био троструки победник у мају хиљаду деветсто четрдесет треће године. Дивићемо се њима као што смо са поносом причали о Алији Сиротановићу рудару, који је у једној смени ископао више угља него других десет сличних мени. У сваком послу постоје посматрачи, жртве и џелати. Променом схватања мења се однос жртве и џелата.

Не, ја не тражим од вас, нити вас позивам да пођете у освајање ударничке значке, само вас зовем да размислите и о оваквој могућности.

Нерешива је загонетка рађања и смрти, нико није одговорио на питање одакле долазимо и где одлазимо. Одгонетаћу и ја ту загонетку и тражити пут по небу до последњег зрнца снаге и задњег можданог импулса. Хоћу ли се смирити када и моје тело изгуби сенку или ћу отпочети још један круг, и бити побеђен од истих саиграча о којима ништа не знам? И у новом животу причаћу о Давиду и Голијату, о васкрсењу, о рају и блаженој смрти, а тајно ћу се бојати пакла. Погледам у небо без страха, као да га питам хоће ли сутра падати киша. Схватио сам да ми нико не може ништа, јер ми је свеједно шта ће бити. Нико ми не може ништа јер ни о чему не одлучујем нити могу утицати на ток збивања. Безбрижно чекам у реду да предам свој квант енергије, и касним колико могу.





Нужна хармонија





Срешћемо се кад судбина хтедне.

Срећу се људи двапут у животу.

Када поглед мој у твоје око седне,

пробудиће сећање на давнога гостa

из времена давна што у мислима оста.





Пробудио сам се изненада после пола ноћи. Ноћ дугачка, ћутим у мраку и филозофирам. Одаберем некада тему, а некада се сама наметне. Ја је прихватим и рвемо се до устајања. Важем је из свих углова и доводим у разне ситуације, а јунацима често измењам улоге па нек` се сналазе како знају и умеју.

Размишљам ноћас о упознавању и првом погледу. Не мислим ту само на сусрет мушкарца и жене, иако може и на њих да се односи. Мислим, уопштено, на прво виђење које по мом схватању опредељује даљни ток односа и одређује степен и начин дружења. Нећу да кажем да није важан први поглед. Мислим да он уствари одређује даљи проток односа и збивања. Јави се нешто на лицу или у оку особе преко пута мене, нешто што пробуди срце и изазове емоције. Јави се нешто већ однекуд знано. Има лица која заволим пре прве речи, пре руковање, а нека су ми одмах одбојна. Не прихватам човека, а сигуран сам да није узрочник ниједној мојој невољи. Мислим да ни изглед лица ни израз очију не опредељују мој даљи став према тој особи. Има ту нешто друго, можда је то несвесно сећање на неког или на догађај који је остао закопан у дубокој подсвести. Нешто толико малено да слободно могу казати да је за маково зрно веће од нуле. При сусрету се јави бледа сенка на хоризонту сећања као детаљ мутне слике. Не могу од тог бунила неразумних детаља склопити целину. Заборавио сам и човека и догађај или сам само хтео да заборавим. Ћутала је та слика притајена у некој ћелији мозга, а овај сусрет је повезао давна збивања и оно лице са овим. Заборављање је испало несавршено. А све што се солидно не уради и добро не учврсти када се активира, изазове збрку и направи сметње. Помеша се добро и лоше, сан и јава, те не знам шта је истина а шта умишљај. Давни догађај, сада делимично препознат због ситне сличности са овим збивањем или овим човеком, одлучујe и усмерава будуће односе међу нама. Роди се из бледог сећања љубав на први поглед, или одбојност. Наш однос може се развијати у три правца. Може одмах поћи ка растанку, пре него што смо се и упознали, ка трајном и добром дружењу или ка нужној хармонији. Нужна хармонија је најлошија варијанта дружења, јер је наметнута тренутном потребом.

У лагеру сећања изгледа да је више ружних него лепих ликова. Не зато што је било више ружних догађања већ што су ружнија сећања од почетка и за навек ружна, а лепи догађаји и лепа лица проружне у протоку времена и животних искушења.

Људи се по много чему разликују од животиња, а у једном су супротни као земаљски полови. Што су дуже заједно, животиње се све више воле и ослањају једна на другу, а близина и време учине код људи обратно. После љубави долази до засићења, па завлада омража која временом постаје све већа. Буја као наопака љубав. Као ћелије рака. Често толикој мржњи и нетрпељивости не знамо ни почетак ни крај, ни узроке ни разлоге.

Када бих могао при првом сусрету хладним разумом размишљати, онда бих засигурно могао донети праву одлуку. Искључио бих мутне детаље прошлости и ступио у нови однос неоптерећен сећањем. Пригрлио бих новог познаника целом душом и волео бих га до краја живота без резерве и остатка. А можда не бих пристао ни под којим условима да са њим попијем кафу у кафани ту преко пута.

Ново суђење





Ново суђење



Оно што у заборав оде тако ми недостаје.

Оно што упамтим претачем попут воде,

по мозгу пламте и када ми не требају

успомене из заседе вребају

и као хајдуци ме пресрећу.

Претварају живот у несрећу.







Све оно што се давно догађало и што сам мислио да је потиснуто у заборав избије пред мене изненада, савршено јасно. После толиких година васкрсне нешто ту мртву прошлост па се свега присетим као да је јуче било. Та временска дистанца омогућава ми да непристрасније и правичније судим и пресуђујем.

Оживљавам нешто што је природно и на свој начин давно завршено. Младост, наивност, а можда и кукавичлук или несналажење учинили су да се заврши на начин који је тада изгледао као једино могуће и природно решење.

У дугој ноћи без сна када нова мисао почне изазивати стару, анализирам давно усвојено убеђење и јасно се присетим свих ситних детаља из прошлости. Поучен лошим искуствима тај давни догађај важем прецизније, а ова ноћ даје му пред зору ново значење. Одбацујем старо мишљење и поништавам резултат исхода давног догађаја. Са јутром постајем човек другог карактера, са другачијим начелима и погледима. Та нагла промена која се није могла ни наслутити доводи често до неспоразума. Изненадим познаника, актера некадашњег догађаја. Извињавам се што сам га давно због нечега напао. Он не зна да сам у овој ноћи заменио улоге. Он је био ја, а ја он. Закључио сам да ми се не би допало да је он све оно онда мени рекао. Кадкад кога нападнем због нечег што сам давно прећутао, а нападнути не може да повеже шта сам тачно хтео. Тај давни сукоб ни онда, а ни сада није могаo утицати на токове догађања, ни изазвати какву већу штету. Подједнако се чуде и нападнути и ови што им се извињавам.





Наметнута обавеза



Хтео сам бити добар и био сам неко време.

Откад се појави квар, покушавам збацити бреме.



Приметио сам да људи прецењују моје могућности, те се без видног покрића ослоњају на мене и уздају у моју снагу. Сваки човек на крају крајева има ограничену моћ, умне и новчане способности. Ту снагу не треба ни прецењивати ни потцењивати. Што раније схвати границе тих величина, веће су могућности да безбрижније проживи остатак живота. Они што то никада не схвате колико могу, упорно јуришају и ударају у препреке као ветар у планину или као муве у прозорско стакло. Такав сам ја. Удараћу до самоуништења у немогуће као што ноћни лептир удара по лустерској кугли док га смрт не умири уз врело грло сијалице. Зато вас молим, не доводите ме у безизлазну ситуацију и не полажите наду у ово мало снаге што тихо тече кроз моје дамаре, јер ни ја у њу више не верујем.

Не кривим вас, кривац сам ја. Нико није савршен па нисам ни ја. Када ме неко позове с образложењем да мора да ме види и да се испричамо засигурно знам да ће нешто тражити и да ћу обећати. Сам себи тако наметнем обавезу на плећа, па како важим (бар по сопственом мишљењу) за човека од чврсте речи, патим колико и ви. Можда и више од вас јер се не могу повући. После тога неколико дана снуждено ћутим. Осећам се као кривац за чије се лоше дело још није сазнало. Вама је лакше, ви решавате свој, а ја туђи проблем и покушаћете на другогој страни ако не успете код мене, а ја се немам коме обратити, јер нисам навикао да тражим.





Манија здравља



Све сам учинио да од себе створим човека,

а погледајте, људи ово, испала је креатура нека.

Не личим ни приближно на почетну идеју,

маштам о големом спреју, па да префарбам све.





Од недавно сам почео патити од маније здравља. Оставио сам дуван. Не пијем, ни газирано ни алкохолно. Не једем месо ни конзервиране прерађевине. Воће и поврће трошим у великим количинама, и то само у свежем облику. Ранo устајем и трчим у оближњи шумарак да се први надишем тек прерађеног ваздуха. Навикавам организам на здрав начин живљења.

Узор ми је познаник, човек мојих година. Нико не верује да смо исписници. Када неком поменемо да смо из исте школе, одмах помисле да сам му у најмању руку био разредни старешина. Затегнут мој знанац, као младић. Прави атлета, пуца од снаге.

Опоменула ме изненадна смрт неколицине наших вршњака. То је био јасан знак да је крајње време за промену досадашњег начина живота. Помрли су сви од простих и старомодних болести. Јели су масну храну, пили, пушили и живеле живот недостојан живота мога познаника и садашњег мене. Када поведем разгов са старим другаром, а са жељом и намером да га вратим природи и изворима здравља, он се чуди и енергично брани свој и донедовно мој начин живота. За сваку примедбу има јасан одговор и добро оправдање. Поведемо, на пример, разговор о сиди. То је сада актуелна и опасна болест. Он само одмахне руком и насмејан каже:

„Нико од ових што се са мном дружи нема сиду. Кашљу и кијају од дувана и хладног пива, понеког боле крста. Та сида је пролазна мода доконог света. Измислили су је импотентни западњаци да нас плаше из чисте зависти. А подржавају их фригидне жене и незаинтересоване уседелице. Кажу да се преноси сексуалним путем, ја ти кажем да то није тачно. Од када је света и века људи су радили све што и ми данас радимо. Наша генерација ништа није измислила на том пољу јер се већ све зна и упражњава на исти начин од црва до човека. Одувек су девојке и жене рађале децу, жене варале мужеве и мужеви жене. Дружили се мушкарци са мушкарцима, и жене са женама.“

Наводи пример брата и сестре из нашег комшилука који је и мени познат. Били су близанци. Она је живела као мајка Тереза. Постила је све постове, чак сваку среду и петак. И у мрсне дане јела је посну храну. Никада није пушила ни пила, а умрла је у педесет петој години од цирозе јетре. Брат сушта супротност, а ено га двадесет година после њене смрти пуши и пије као и пре.

Није ме поколебала његова теорија, нешто друго ми је ушло у мозак па врти, не да ми ноћима мира.

Трчкарали смо пријатељ, атлета и ја у суботу по парку. Одмакне ми далеко, не могу да га пратим. Побегне стотинак метара па ме зачикава, трчи у месту док не пристигнем, а онда се да у шпринт и тако ми набија комплексе. Те суботе када смо

завршили задати програм (он цео, а ја пола), ухвати се за груди и покушава нешто рећи. Мислим, спрда се са мном па се смејем. Тек када је пао, схватио сам озбиљност ситуације и покушао применити сва знања која сам стекао на часовима цивилне обуке, али би узалуд. Лекари хитне помоћи констатовали су смрт.

Сада се налазим у чудној фази, као путник намерник на незнаном раскршћу. Прави пут је један а стазе воде у свим правцима. Нисам ни тамо ни овамо. Они моји бивши чекају да прође прва жалост па да терају шалу на мој и његов рачун.





Најлепши недостатак



Глув човек је обдарен најлепшом маном,

од Бога даном.

Увек може рећи, за све ме боли уво,

Или, молићу лепо, нисам вас добро чуо.



Разговарао сам једном приликом са наглувим човеком који је тих дана добио први слушни апарат. Рекох му:

„Сада ти је много лакше. Можеш да гледаш телевизијски програм и да разговараш са људима.“ Без размишљања је одговорио:

„Телевизијски програм сам гледао и до сада и са људима сам разговарао и без овог чуда. Мени ништа неће бити лакше, лакше ће бити вама. Нећете морати да вичете и да од шака правите левак када са мном причате.“

Та његова филозофија разбудила ми је машту и дуго сам те ноћи вагао све људске мане. Стављао себе у разне улоге и ево до чега сам дошао.

Када би ми неко дао могућност да сам одаберем какав недостатак (а некакакав морам имати), без размишљања бих одабрао глувоћу. Мислим да је то најлепша мана која може задесити човека. Зашто тако мислим? Тај недостатак није видљив на први поглед као сакатост, грбавост или слепоћа. А потом, када се глув човек навикне и почне живети са том маном, она му може бити и од користи. За нешто што му причају, а то му се не допадне, увек може казати да није добро чуо или да је погрешно разумео. Та мана му даје оправдање да оно што нејасно чује може тумачити у своју корист.





Мисли из мале главе



Никада и нигде нећемо стићи

ако нас наткрије ореол среће.

Само се у невољи сазрева рано,

а само из потребе на пут креће.





Велике мисли и велика открића не долазе из великог ума. Људи великог ума не излажу себе искушењима, уско су ограничени међама својих специјалности. Изван њихове професије не постоји ништа друго. Ништа их не може одвојити од струке за коју су везани као пупчаном врпцом. Од стране стручњака сличних њима проглашени су експертима за ту област.

Најповољније доба за велике мисли је када човек доспе у стање телесне глади, а жудња за нечим почне прерастати у душевну бол и патњу.

Благостање и велика срећа не могу изазвати велику мисао. Само се из потребе и велике нужде на пут креће. Сиромаштво и глад буде мозак док га благостање доводи у досадну пасиву. Ако идемо само правим путем, никада и нигде нећемо стићи. Пут мора бити кривудав, трновит и са доста препрека. Само такви путеви код радозналих људи буде креативност за коју нису ни знали да постоји у њима. Док сам био млад и лакомислен, са подозрењем сам гледао на људе везане само за своју уску специјалност. Било ми је чудно да изван тих области за њих не постоје ни жене ни пића, ни забава, не постоји ништа.

А онда једног дана какав приучени аматeр открије нешто епохално. Случајно у једном трену открије оно на чему је велики ум радио пола века и чему је посветио свој живот и одрекaо се ради њега свих животних задовољстава. Не бих волeо да неко помисли да дајем предност аматерима у односу на професионалце. Мислим да би велики умови морали проширити видике и скинути повез са очију јер тако ограничених погледа од дрвећа не виде шуму.







Наш човек Били



Велика је магија висина,

али и дубина има својих сласти.

Колико сам био високо,

показаће дубина до које ћу пасти.





Не пијем кока-колу и не гледам америчке филмове. Не могу казати да сам пре бомбардовања пио превише тог империјалистичког пића. А њихове филмове одувек сам гледао, тек да убијем досаду. Нисам озбиљно схватао ни филмове ни Американце. Смејем се и када гледам њихов хорор филм. Тако у једном филму туку се жестоко два амера на крову воза. Воз јури, а они као да су на земљи. Ни коса им не лепрша, а ваљда би требало. Док сам био мали и неразуман (у оно доба када се формира личност) гледајући такве филмове, створио сам у себи комплексе ниже вредности. Ево зашто. Главни јунак трчи са пушком од шест цеви. Пушка велика, као Руска каћуша. У трку амер пуца, погађа црнпурастог противника, а овај трчи пуном снагом, без јаука. Мене мало боцне какав трн или се огребем на жицу, па дречим као да ми нокте хајдуци чупају, а он рањен из онолике пушке уз осмех трчи.

Гледајући те филмове јасно сам почео разликовати два основна наречја. Запазио сам да је једно наречје ружно, пекмезасто мазно. Како би рекли босанци: овај говори баш педерасто. То су обично били енглески филмови, или амерички о Енглезима. Наводим пример кога се и данас јасно сећам: главни јунак сав уштогљен (чини ми се да му и мирис осећам) позива телефоном брата и каже: „Хелоу, старо момче, дођи што пре. Мајка ће умрети у четвртак.“ Друго нареч је бахато, сушта супротност оном првом. Схватио сам да је то америчка верзија енглеског језика. Не могу казати да их мрзим, али мирне душе могу казати да их не волим.

До недавно је постојао један човек кога сам поштовао. Лично сам га знао, али више ни са њим се не срећем радо. Поздравим се усиљено баш када не могу да избегнем сусрет. Није он био бахат и дрзак према мени као остали његови. Не спада ни у групу људи које не можеш увредити. Ти неком амеру кажеш какву тешку и ружну реч, а он ти кроз осмех одговори: „То је, мистер, ваше мишљење и ја га као такво примам к` знању, али ме не додирује.“ Наш човек би се и за блаже речи побио.

Били је био Американац ирског порекла. Четрдесетак година пре нашег познанства оженио тамо у Америци моју даљу рођаку Добрилу. Изродили су троје деце, два сина и кћер. Радио је Били до пензије некакав монтерски посао, а Добрила је била куварица у мензи његове фирме. Били је био искрен човек, није се хвалио као што то чине ови наши када се врате из иностранства. Сви говоре како су тамо имали свој бизнис, а обично то није ни близу истини. Били и овде прича да је до пензије био монтер. Уз Добрилу је научио наш језик, са препознатљивим грешкама и нагласком које ни он није могао искоренити.

Деца су засновала своје породице, а када су Добрила и Били добили заслужене пензије, донели су одлуку да се доселе у Добрилин стари крај.

Купили су повољно кућу на периферији града и започели нови живот под старе дане. Признаје Били да са примањима које имају тамо не би могли да живе тако добро као овде. А када се има долара, каже Били, ни Америка није далеко.

Из овога досада и сами сте могли закључити да је Били симпатичан и искрен човек. Морао сам прекинути са њим пријатељство јер је на други начин био груб према мени и свима нама.

Седимо тако једног поподнева Били и ја у његовој башти и разговарамо. Причамо о свему. Питам онако успут:

„Мистер Били, јесте ли се навикли на нас и како вам се свиђа овде?“

Били одговори без увијања:

„Не допада ми се овде ништа, ама баш ништа. Само што вас не доживљавам као своје, па ми је свеједно.“

Љутим се на те речи али се трудим да не покажем праву нарав.

„Како можете тако нешто рећи када и ви и ја знамо разлику у односима међу људима тамо и овде.“

„Ви мистер Џон (тако ме је само он звао) имате погрешну представу о нама. Сви моји пријатељи Американци искренији су према мени од било ког вашег пријатеља према вама.“

„Не бих рекао. Ја сам, мистер Били, путовао у Минхен да Немцу, дугогодишњем пријатељу, изјавим саучешће када му је умро отац. Код нас је тада била велика криза, а ја сам ипак отишао возом до Минхена. Његов први комшија, Немац, послао му телеграм. Није нашао времена лично да сврати ни на дан сахране ни за оно времна колико сам ја био тамо.“

„Ишли сте ви, мистер Џони, у Немачку да још нешто завршите, а ово је био само успутни посао и по вашем мишљењу добар гест. Познавајући западне обичаје и менталитет тих људи, вама је ваш пријатељ више замерио него комшији Немцу. Ви му нисте дозволили да сам ожали свога оца.“

„Код нас је комшија ближи од брата, док вам брат стигне издалека можете умрети, може вас неко покрасти, кућа може да вам изгори. Комшија је већ ту и наћиће се да помогне кад затреба.“

„Знате шта, мистер Џон, када ми позли волео бих да ми притекне у помоћ лекар из службе за брзе интервенције, или какво стручно лице. Кућу и имовину требало би да чува полиција, а ватрогасци да је гасе ако се, како овде кажу, не дај боже упали. Мени је неко развалио врата на гаражи пре десет дана, позвао сам полицију одмах тог јутра, још нису дошли. У Америци, једне ноћи учинило ми се да неко пролази поред мог прозора. Позвао сам полицију. После само неколико минута опколили су кварт и похватали сумњиве скитнице. Тамо на сваком телефону постоји дугме на коме је нацртан црвени крст. Када би неко постао толико немоћан, довољно је само да притисне то дугме. Телефонска централа би примила хелп позив, и адресу дојавила полицији и хоспиталној служби за брзе интервенције. Све би било обављено у најкраћем року. А ви ме, мистер, саветујете када ми позли да позовем ову бабу што живи поред мене. Мај Гад, оставите се тога, бојим се да би ме пре отровала него ми помогла, не са намером већ случајно. Хоћу када ми позли да ми дође лекар, а када пођем у Америку кућу да ми чува полиција или овлашћена агенција. Наши пријатељи са Звездаре прошле године када су пошли на летовање оставили су кључ од стана комшији, да припази и залива цвеће, ено их сада не говоре. Цвеће увенуло. Комшијина деца правила парти у њиховом стану. Нешто од намештаја је оштећено и испрљано, а некакве ситнице мој пријатељ до данас није нашао. Драги мој мистер Џон, да резимирамо. Ви се морате самоорганизовати јер вам ништа не функционише.“

Ето, драги моји, због тог Билијевог предавања почео сам га избегавати. Вратио ме је без пардона у сурову стварност, а ја нећу да признам да је бар донекле у праву. До тог дана ми је био симпатичан, и ја сам му веровао. Сада сам закључио да су они сви исти, арогантни и никакви. Не мрзим ја Билија због њихове добре организације већ што ми је натерао другачије мисли у главу, па сада немам мира. Када пођем на одмор, понећу кључ собом. Цвеће ћу поређати у каду, налити воде да огрезне па шта му Бог да за тих десетак дана.







Прича без назива



Осећам се као губав, мислим да ниси фер.

Некада сам био љубав, а данас постадох матори швалер.

Можда је то баш права мера, има око тебе младих каваљера.





Живи прошлост у њој тихим животом сенке. Поред ње протиче стварност безнаднија од суза које је пролила у првој брачној ноћи. Удали су је њени за старог, а богатог човека. И после климактеричног доба из ње и на њу ће наваљивати остаци неиживљене еротике. Морална начела спутавала су зов зреле жене. Из кошмарног сна буди је мисао на оно што никада није смела ни окусила, оно што јој више и не треба јер је време учинило своје. Што није имала не може ни дати, нити може поредити са оним што није пробала ни осетила. Остало јој је још само да звоца и замера и да проглашава курварлуком и општим неморалом сва понашања супротна њеној мери и погледу.

Пати и он, њена прва и једина љубав, несуђен, а вечно у њу заљубљен. И кроз њега ће нечујно тећи њене сузе, тихо и без шума као вода кроз равницу. Те сузе ће га лагано разарати и довешће га у стање потпуног разочарања. Даће му оправдање и право да утеху тражи у пићу. Развиће теорију и причати заљубљеним паровима да љубави нема и да је не може бити. Оно што је било и у шта је веровао отишло је као сув лист низ воду. Завршиће у неком плићаку, залепљен за храпав камен или уплетен у слузаве гране. Трулиће лагано и стапати се с муљем и нико га никада више не може вратиту узводно, у горње токове. И за њега и за лист постоји само један пут, низводно и до дна.

Младожења ће бити упамћен по младој и лепој жени. Нагризаће га стална сумња да постоји други. Није важно има ли га или нема. Задиркивања и шале будиће његову сујету те ће временом постајати строжији према жени. На делу је такав какав је, зна да у кревету нема глуме, на том бојном пољу само се жена може претварати. Јавно се хвали и поноси младом женом. Ако би га неко и упитао шта ће касније бити, када остари и онемоћа, ноншалантно је излагао своју теорију.

„Сада имам педесет и пет година, а она тридесет. Очекујем да ћу бар још десет година бити у снази, она ће тада прећи четрдесету. Посматрам данас ове четрдесетогодишње жене и знате ли шта видим, нико их и не гледа, нити им се удвара поред ових девојчура.“

Не знам шали ли се или стварно тако мисли, али добро је срести и оваквог човека. Натера ми мисли у мозак, пробуди знатижељу те почнем правити рачуне са својим искуствима. Колико у овом тренутку мушкараца, жена и оних неутврђеног пола пате у самоћи? Када бих неком алхемијом или каквим чаробним штапићем неко успео да их састави, учинио би најплеменитије дело на планети земљи.

Присећам се да је неко у мом присуству за једну жену рекао да је у најбољим годинама. Питам се које је то доба и знам ли неку жену у тим годинама.

Закључио сам, када кажем за жену да је у најбољим годинама, тада мислим на жену чије тело и мисао још није изгубило везу са девојачким добом. Још има чврстину и боју лица скоре младости. Стекла је већ сигурност зреле жене, јер је прецизно и на време одмерила све што се кроз праксу наметало. Старост је далеко, па је не оптерећује помисао на смрт. Не опседају је ни искуства мајке и других жена око ње.

Како старим све више ширим границе, померам и растежем распоне навише. Наиме, у младости сам сматрао да је жена у најбољим годинама када има између двадесет пет и тридесет пет година. Са годинама сам померао границе, доњу мање а горњу више, те сада мислим да се тај израз односи на жену између тридесет и педесет година. Жени у најлепшим годинама често је немогуће одредити приближно доба старости. За сврставање жене у ту категорију мислим да су најмање важне величине које се бројевима одређују и временом ограничавају. Проучавајући жене, некад као пасивни гледалац у парку или на улици, а некад као активни учесник, дошао сам до поражавајућег сазнања. Постоји одређен број жена које никада нису биле у најбољим годинама и никада неће у њих доспети. У овим тешким временима чини ми се да је таквих жена све више.